Izmišljena priča 13...

Svaka sličnost sa istinitim dogadjajima je sasvim slučajna. Priča je izmišljena i nikada se nije stvarno dogodila. 

“ Da li me je voleo? Negde izmedju nedovoljno I ne uopste” 

“Oduvek sam bila gladna ljubavi. Makar samo jednom u zivotu, htela bih da upijem svu ljubav ovog sveta. Toliko ljubavi da mogu da kazem: Sad mi je dosta, hvala, sita sam. Samo jedan jedini put. “ 

“Bices voljen onog dana kada budes mogao da pokazes svoje slabosti a da ih neko drugi ne iskoristi da uveca svoju snagu.” 


SINTEZA KRAJNOSTI 

 Ponoc je... Na podu sobe se nazire senka necijeg sklupcanog tela. Svetlost koja ulazi kroz prozor sobe prelazi preko leve polovine lica koje je izgledalo setno, zamisljeno... izgubljeno. Misici su bili zategnuti, pogled ukocen, usne bez boje i oblika, skupljene. Nozdrve su se ravnomerno sirile. Disanje je bilo normalno iako nista drugo nije tako izgledalo. Pogled se iznenada izgubio negde gore, ka zvezdama, kao da je je osetio da ga neko posmatra. Lagani treptaj i blago pomeranje leve ivice usana u jedva primetni smesak. Nikoga nije bilo u sobi sem nje. Sedela je na podu. Obgrlila svoja kolena snaznim stiskom kao da grli najvoljenije bice. Brada joj je bila oslonjena na mesto gde se spajaju kolena. Sedi i ceka. Cekala je zvuk telefona koji ce oznaciti trenutak. Jos jedna godina vise. Nije cekala to. Cekala je trenutak zbog rituala. 

Ritual da tacno u ponoc pozeli zelju. Bila je okrenuta prema prozoru, pogled je sarao po vedrom zvezdanom nebu. Vece je bilo iznenadjujuce toplo iako je bio novembar. Sklopila je oci i pozelela. Pokusala da pozeli. Nije znala sta da pozeli. U tom trenutku nije postojala stvar koju bi zelela. Nista nije imalo smisla. Ko jos nema zelja? Znala je da se sutra treba susreti sa njim, da ce dva dana provesti sa njim i... sta tu ima da se zeli? Da je zavoli? Da je obozava? Da je zaprosi? Ozeni? Ne, ne i ne. Nijedna zelja vezana za njega niti za bilo sta nije mogla da se rodi, nije cak imala ni bilo kakve znake da ce ikada biti rodjena, cak nije bila ni trudna, nije bila plod, ni klica, ni seme... nista. 

On nije bio nesto sto se treba pozeleti kao zelja. Pozelis i desi se. On se zeleo drugacije. Vise je bio... nevidljiv. Kao cudo, kao ljubav, kao vetar, kao strah, kao vazduh. Dises ga a nisi svestan toga ili ne u svakoj sekundi, ne sa svakim udisajem ni sa izdahom. Ne znas u kom trenutku je u tebi a kada si ga ispustio. Bas kao vazduh. Isto kao vazduh. Kada je nakon odredjog vremena shvatila da su joj noge potpuno zaledjene i da bride iako je temeratura u sobi bila prijatna, shvatila je da predugo sedi u tom polozaju i da ne vredi da pokusava da se seti sta zapravo zeli. 

Procitala je par poruka i zahvalila se dragim ljudima na lepim zeljama. Zahvalila se i njemu. Nestrpljenje i cudan osecaj u stomaku joj nisu dozvolili da se uspava. Pokusala je da zamisli i da isplanira sta ce sve sutra uraditi, sta bi se sve moglo desiti. Da li ce sve biti u redu? Da li ce ispuniti njegova ocekivanja...? Da li ona ista ocekuje? Rodjendan joj je! Nije zelela poklone, zelela je paznju, zelela razgovor, zelela njega. Samo da bude tu da radi nesto ili da ne radi, samo da bude tu. Takva vrsta zelje je postojala samo kao nesto neodredjeno, nesto sto ne moze da se pretvori u konkretno. Ne zbog nje vec zbog njega. On nije konkretan. On ne pocinje i ne zavrsava se. On nije celina. On je deo svega, on je deo svacega. Imalo ga je u svakoj umetnosti... u svemu sto je lepo. Zato i nije mogao da bude pretvoren u celinu, u nesto odredjeno sto se zeli. 

Jos par sati na poslu i krece. Putovace sa prijateljicom u grad koji je mislila da zauvek napusta. Grad koji je izgledao kao da ne pripada ovom svetu. Grad u zemlji cuda, zemlja cuda u gradu i ona. I on. Sto se vise blizio trenutak kada ce krenuti nervoza je bila jaca. Dlanovi su se znojili, osecanja bila uzburkana i nemir... nemir koji je lebdeo svuda oko nje. Obuzimao je, bio potpuno neobjasnjiv. Zasto ona ide tamo? Bas sada, bas za njen rodjendan? Od svih ljudi toliko bitnih ona bira njega. Zasto? Da li to znaci da je on najbitniji u njenom zivotu? Pocela je da vrti glavom ne bi li oterala bezbroj pitanja iz svoje glave na koje nije znala da odgovori. 

Dobila je poruku od njega. Nabavio je. Sve ono sto su se dogovorili da ce nabaviti. Osecala se nelagodno. Imala je utisak da joj na licu pise ono sto je pisalo u poruci. Osecala se kao da svi ljudi cuju njena razmisljanja... mrzela je te momente, tu nesigurnost, tu izgubljenost. Pa sta i da cuju, mozda i ona cuje njih ali... nju to ne zanima. 
Prijateljica je posmatrala promenu na njoj. Nije joj citala misli niti cula o cemu razmislja samo je jasno videla taj naboj energije u njoj koji je tako pozitivno uticao na svet oko nje. To je zapravo radovalo. Bila je srecna zbog nje. Prvi put od kada je poznaje prepoznala je odlucnost u njoj, videla je koliko joj sve to znaci. Iako nema potencijala, buducnosti niti bilo cega ona je odlucno hrlila u neodlucnost. 

Iz autobusa su presle u taksi. Ulice do kojih su trebale stici bile su blizu. Nosile su imena koja su bila potpuno daleka i sve to je bilo pomalo komicno. Ime jedne je je asociralo na glavnog negativca nekog horora a ime druge na ulicu cveca ili nekog ostrva, na nesto potpuno umetnicki. Uz glasan poljubac je pozdravila drugaricu i izasla iz automobila. Ispred zgrade je docekao domacin stana koji je iznajmila. Predao joj je kljuc, cestitao rodjendan i ponovio sifru interfona u slucaju da je zaboravila. Usla je u hodnik zgrade i odmah postala neko drugi. Ne. Odmah postala ona. Osoba bez maske, potpuno otvorena i iskrena. Slobodna. 

Unutrasnjost lifta je podsticala neku nesigurnost. Videla je mnogo replika sebe tamo. Sa svih strana ona. U svakom ogledalu i svakom ogledalu naspram ogledala. Ne, nije mogla da podnese toliki broj nje same na jednom mestu. Sa svakim okretom i pogledom u drugo ogledalo mogla je da primeti tu neiskrenost i taj pogled koji bezi, koji ne zeli da bude uhvacen, suocen. To nije ona, to je samo slika, telo koje je predstavlja. Nije taj odraz u ogledalu. Ono unutra, ono sto se ne vidi... to je bila ona. 

Lampica se upalila. Lampica u njenoj glavi. To je to. To je razlog zasto se nalazila bas tu tog dana, bas sa njim. Idealizovala je sliku one nje unutra. Idealizovala je njegov pogled na tu sliku. I to je bilo porazavajuce. A ona se radovala. Bila je srecna. Ali mnogo vise od toga je bila naivna. Tu sliku nije videla. To je ono sto nije mogla videti. Lift se zustavio. Cuo se cuveni “ding” zvuk koji lift ispusta. Nalazila se u hodniku zgrade. Nesigurnost je rasla i smanjivla se neverovatnom brzinom. Iz sekunde u sekund osecaji bi bili promenjeni u odnosu na prethodne ili one sledece. Bila je konfuzna, uplasena, radoznala. Bila je srecna.

Nekoliko koraka i odzvanjanje njenih podpetica. Lagano prolazenje zubaca kroz kljucaonicu “klik-klak” i... pritiskanje brave. Veselo je odskakutala unutra, napravila lagani okret pevuseci neku leprsavu pesmu u sebi. Kada se zaustavila podigla je ruke iznad glave, zanjihala kukovima i zadnjicom zalupila vrata. 


“ Ali ona nije budila ono najbolje u meni. Izvlacila je iz mene karakterne crte koje mrzim I kojima sam se vec dugo sluzio za prljavu borbu: izvesna posesivnost, ocaranost lepotom, slabost da poverujem da se iza tog lica krije dobra dusa. I narcisoidni ponos sto sam u vezi sa tako sjajnom zenom.” 

“ Sve njegove price bile su zivopisne I blistave kao da joj daje blistave dragulje. Njegov intelekt bio je kao droga, snazna I eroticna, I ona nije mogla da se obuzda da ga ne dodiruje. A kasnije kada bi se zzasitili, naslonila bi glavu na njegovo rame, ubujmivsi ga nogama I sa nekom neobicnom setom razmisljala kako je on jedini covek kojeg je ikada volela” 

“ Mogla je da u njemu izazove osecanje koje god je htela- da ga razljuti, da mu probudi saosecaje, da ga obeshrabri ili obraduje. A manipulsala je osecanjima ljudi samo iz jednog razloga- da bi iskusala tu svoju sposobnost” 


U NOCI 

     Bezglava zver ukrala je san veceras od njega. U neko doba noci shvatio je da prevrtanje po praznoj postelji bez mirisa nece biti od pomoci. Legao je na parket u dnevnoj sobi. Hladnoca mu se lepila za kozu i prijala mu. Gotovo je mogao da oseti kako mu nikotin struji do mozga i nazad. Uzivao je u tom osecaju. Nekih losih navika nikada nije ni pokusao da se oslobodi. 

        Nije palio svetlo. Cemu narusavati savrseni sklad mraka i uzarenog kraja cigarete iz koje se valjao dim koji je imao njen oblik. Zmirkao je ka fotelji ispred koje je klecala pre neko vece naziruci u tami obrise njenih krivina. Plasio se njene blizine, plasio se njenog odsustva. Prezao je od potrebe u koju moze prerasti zelja koja ga trenutno opseda. 

        Jer, svaka vecnost je kratka. Svakom izgovorenom zauvek jednom svane kraj. I taj trenutak u kome se izgovara cini taj kraj za toliko blizim i osetnijim. A on nije voleo krajeve. Uvek je zurio preduhitriti ih i odleprsati sa mesta na koja su oni trebali stici. Nije on bio jedan od onih sto traju, on je prosto bio, u bezbroj malih trenutaka koje je obelezio svojim postojanjem, kao male minijature, skupljene u debelu zbirku godina. 

        Naucio je svoje slabosti zavoleti, negovati, a onda ih izloziti podsmehu, omalovaziti ih i unistiti i svesti na pepeo kojim je popunjavao sve zaostale pukotine. Ta predsatava jakog bila je samo senka na svetlu koja je pod cudnim uglom osvetljavala sve ono malo u njemu. To saznanje nije ga cinilo nestabilnijim na sosptvenim nogama, ne, svesnost ga je cinila spremnijim da niske udarce zivota podnese na obe noge, cvrsto drzeci tlo pod nogama.   

      Ona je nacela taj celik kojim se ispunio. Kao sto voda sa sobom donese rdju i natvrdjem gvozdju pretvarajuci ga u neupotrebljivu gomilu nicega. Toga se plasio. Koliko god je stiskao imao je osecaj da mu klizi niz ruke i razliva se po njemu kao reka bez obala ciji tok nije mogao razumeti u potpunosti. 
  
      
Najveci strah potice od samog straha. Sam sebe radja i sam sebe potire. Uvek je prisutan, i potisnut cuci u nekom cosku cekajuci trenutak kada covek, umoran, na tren spusti ruke, odlozi oruzje i skloni znoj sa cela. A onda naidje kao talas, preplavi sve pore i citav um obuzme drhtavo osecanje, koje veze ruke, skameni noge, zaledi sve misli. Sve sto odise zivotom je srce, jako, bez umora, koje bubnja sve jacim ritmom.    
 
    Nikada ga povrsnost nije zadovoljavala. Uvek je hteo vise, dublje, jace. Voleo je zaroniti i istrazivati, cackati po tudjim dubinama, ispitivacki promatrati. A u njoj je video plodan materijal za svoj sledeci eksperiment. Hteo se zavuci u njenu glavu i razumeti. Ne razumeti radi nje same, nikada se nije zanosio laznim altruizmom i humanoscu. Razumeti da bi mozda bolje razumeo nesto u sebi. Hranio se pozudom koju je podsticao. Hranio se urlicima nutrine koje je znao osluskivati danima slusajuci one reci koje se ne izgovore, koje ostanu zaglavljene iza zuba, iza zebnje, slikama u pogledu za kojima je tragala, ne za onim sto je videla. 
 
       Uvek se pitao sta je iza. Sta je tamo daleko. Sta se nalazi sa druge strane ogledala. Sa druge strane zenica tako dubokih u svom crnilu. Uvek je ostajao fasciniram ljudskom reakcijom na bol. Ljudskom reakcijom na neocekivano. Voleo je rastezati taj baloncic ljudskog uma, igrati se sa razmisljanjima, sa mastom, sa slutnjama i nemirima koji treperavo sjaje kao plamen svece na vetru.  
 
      Ali... Sta ako...    
 
      Ono sto je ona sa sobom donosila nije bilo preterano bolje u odnosu na ono na sta je sebe navikao. Nije bila ni previse iskusna ni previse vesta u plesu koji je on mnogo bolje poznavao. Jednostavno se cinila nepoznatom i hteo je znati sta ce biti kad prestane da se ogradjuje i brani, kad se jednostavno prepusti. Kakav ce osecaj doneti. 
 
        Tracak maglovitog svetla provlacio se kroz zavese. Na trenutak je glas koji ga je gusio celo vece zacutao i sve sto je cuo bila je tisina odsustva i praznine koja je gusila citav proctor u kome je ziveo. Tisina samoce i hladne neispunjenosti prostora koji je popunjavao sobom i duse kojom je ispunjavao sebe. Ne tako uspesno. 
  
      Podigao se lagano u sedeci polozaj cekajuci zoru koja nikako nije svitala. Sivilo se valjalo preko neba i bilo je jasno da dan nece biti previse suncan. 

                Bilo bi lepo igrati se sad s njom. Dohvatio je telefon.