Kako su samo muškarci zli. Nikada nam ne pružaju sve ono što tražimo. Zar je toliko teško kupiti tako skupe cipele? Svašta, pa zašto uopšte i rade kada svojoj voljenoj i nacickanoj, uvek doteranoj devojci ne mogu da priušte tu sitnicu, koja košta koliko i njegova plata. Ona mora njemu biti najbitnija, čak ni hrana, stan, struja i svi računi ne smeju se stavljati ispred nje. Jer... pomisliće da nije najvažnija na svetu. Ah... kako samo mogu da pomisle ti muškarci da se smeju ponašati tako prema devojkama kojima nikada nije teško da lepo izgledaju samo za njih i za sve ostale. Kako ne primete da su upravo promenile boju laka za nokte, eto, to je znak da ih više ne vole, sutra neće primetiti senku na očima, ili drugu boju ruža na usnama. Oni moraju funkcionisati i primetiti sve novo i sve što valja a nikada ne kritikovati mane i nedostatke.
I kako to ti muškarci misle da ne uplate gala novogodišnje veče u najskupljem restoranu svojoj voljenoj princezi nego planiraju da ih vode po kafanama? Zar samo toliko vrede? Zar su zato provele čitavu godinu sa njima da bi ih na kraju odveli u tu neku kafanu umesto u restoran u kome je cena dočeka u iznosu dva para njenih cipela koje joj takodje nije kupio zato što je ne voli dovoljno. Muškarci uopšte nisu pažljivi prema ženama i to je zaista nepodnošljivo, nečuveno, nekulturno. Za ortake, automobile, motore, klubove i pijančenje sa pajtosima uvek imaju para a za neku sitnicu, neki mali znak pažnje uvek kukaju kako su ostali bez dinara u dzepu. Kupe ponekad jednu ružu poprskanu lakom za kosu i šljokicama kada ih pogodi starogradska pesma ili najnoviji hit turbo-folk industrije u kome se obavezno pominje neka droga, vožnja u pijanom stanju ili neka još gora nebuloza. A one su ostale samo sa jednom šljokičavom ružom. Zašto nisu dobile tri kao dama za susednim stolom ili buket kao niko drugi. Eto... još jedan dokaz da nisu voljene i da vrede koliko jedan cvet.
Muka mi je pri samoj pomisli ili sećanju na prošlu godinu i ovo vreme. Gadi mi se. I vreme koje tek treba doći. A koje je prošlo. Hvala Bogu prošlo. Sigurna sam da se sledeće godine neću ni sećati ovoga. Stvarno mi se smučilo a nisam verovala da će se to ikada dogoditi. Jednako je nebulozno kao i ovih par pasusa iznad o sponzorušama ili već devojkama nekim koje mislim da su izmišljene i da ne postoje stvarno. I onda shvatim da ih ima i da zaista tako razmišljaju i zgrozim se... i tada poželim da nisam žensko, poželim da se ne svrstavam u kategoriju žene uopšte. A poželim da isto tako izbrišem prošlu godinu i sve priče koje nemaju veze sa sponzorušama ali su isto toliko plitke i beznačajne. Pa se setim koliki sam debil ispala u očima debila. I kažem nema veze, bar sam sad svesna svega onoga čega nisam bila svesna pre. Pa se zamislim i pogledam, pa razmislim i pitam se opet... što sam bila toliko nekulturno skromna i dozvolila sebi da se neko tako ponaša prema meni? I nema odgovora. A i bolje da ga nema. Jer tada nailazi onaj momenat kada ti se kiselina skuplja u grlu pri pomisli na sve te stvari. Pa pogledaš sebe pa pogledaš tog nekog drugog i kažeš...Šta je meni ovo trebalo? I tako, bude ti krivo tek kad se ohladiš potpuno i pogledaš tu neku neupotebljivu masu ničega naspram tebe, pravog tebe bez lažne skromnosti tebe. I onda prestaneš da razmišljaš iz poštovanja prema sebi.
Otišla je do mog malog kutka i videla dobro poznati nick, pročitala naslov i nije želela da otvara priču. Nema potrebe, tačno zna da je priča o njoj i da je u toj priči glavni lik, da je obavezno jadna i patetična naspram, muškarca savršenog izgleda, razmišljanja, nadprosečne inteligencije koji zato što je jako dobar sabotira sve one koje smatra manje vrednim od njega. Vau...strava, savršena fikcija inspirisana davno prošlim događajima i vremenom. Super. Genijalno. Fantastično. Bravo za tebe, a sad palim. Čekaju me stvarni život i stvarni ljudi.
Jamais- jedina konačna i nepopravljiva reč.
Нема коментара:
Постави коментар