Ostavljanje...

Ostavljanje je davno proslo, ali se još uvek nije završilo. Još uvek traje. Iz dana u dan ga proživljavam ponovo i ponovo...Nestane na trenutke pa se onda vrati i satima bude tu. Danima traje i iznova doživljavam sve ono kroz šta sam jednom hrabro prošla. Ne vraća se zato što mu nešto da podstreh, ne vraća se zbog razloga, samo se vrati iz čista mira eto...tek tako. Ne boli, nije tužno, samo tišti... Oseća se kao blaga zubobolja. I živi u meni. Sa svakim uzdahom osetim novi oblik ostavljanja, njegovu novu dimeziju i njegovu bitnost, njegovu jačinu i stvarnost. Ume da zaledi, da preseče... ponekad reže po stomaku, tamo unutra gde žive osećaji. Oštrice mu nisu jake, to kad prereže ne boli, boli konstantno reckanje... ono kada sa jednog kraja prelazi na drugi laganim pokretima rez po rez.

Tada je bilo zastrašujuće, toliko da nisam umela da pišem, da ga iskreno sagledam, nisam želela da shvatim. Pomiriti se sa činjenicom da neko može biti bitniji od mene, od onoga što smo imali... od svega što smo imali. A nisam bila bitna, ni malo, ni toliko da mi se objasni šta se dešava. Nisam umela da razmišljam, bila sam ljuta... bila sam očajna, bila sujetna. U svemu sam tražila znak, poruku, naznaku da nije zaista...da to nije pravo ostavljanje. Da se vremenu pruža šansa da se osvestimo, da nas prođe. Da je to neka glupa igra i onda... vidiš da nije. Uhvati te neki strah, prođe te jeza kao kada vidiš krvoločnog psa koji reži i ide ka tebi iako ti nije blizu, već te je strah i zaboli te pre nego te ugrize a ti znaš da će te ugristi jer nemaš gde da pobegneš, nemaš dovoljno vremena da pobegneš.

Nada je uporno lebdela iznad moje glave, jer sam sanjar, bila je u svakom ispisanom tekstu, na svakoj stranici knjige u svakom filmu i u meni. Svakog jutra kad se probudim govorila sam, danas je taj dan kada će se nešto promeniti a noću pre spavanja... čekala sam snove da oživim osećaje, koje nisam mogla da ispoljim, koje nisam umela da pustim iz sebe plašeći se se da će zauvek nestati, otići iz mene, pobeći od mene. Kao što si i ti otišao...nestao... Nisu... ostali su tu i lepo mi je, lepo je i njima, greju me i nasmejani su baš kao i ja, uprkos svemu....

Ovo ne treba da bude patetičan ljubavni post. To nije ljubav, to nije bila ljubav već prijateljstvo, neka vrsta povezanosti, neko otkriće... neko čudo. I jako mi nedostaje. Sada želim da vrištim iz sveg glasa i da dozvolim sebi da izgovorim to. NEDOSTAJEŠ MIIIIIIIII!!! Nedostaje mi ono biće u tebi, ona osoba koja je učila da hoda i da se nosi sa surovim svetom. Ona osoba koja je mene učila stvarima koje nikada nisam želela da shvatim. Ona osoba koja je bila uz mene, pored mene, oko mene, oko koje sam ja bila... Topli zagrljaj... i svaka polemika. Nedostaje mi da te pitam kako si, koje si boje danas i šta si sanjao sinoć. Nedostaje mi tvoja inteligencija i tvoje reči koje me uvek nečemu nauče. Nedostaje mi da čujem tvoje divne pesme, da mi ih čitaš a da ih ja vidim u slikama i da zamišljam... Nedostaju mi sve neotkrivene misterije koje su nas nekada čekale. Nedostaje mi da te kritikujem i da dugo pričamo o temama u kojima nam se mišljenja ne slažu. Nedostaje mi i da ti mene kritikuješ i da mi kažeš da nisam u pravu. Nedostaje mi odnos koji smo imali, koji sam možda umislila da smo imali, koji verujem da smo imali... ipak. Nedostaje mi i da me ti pitaš nešto, bilo šta... jer ti pitaš drugačije od svih ljudi... niko me na taj način ne pita kako sam. Nedostaje mi da te pozovem, kad se uplašim i kad mi samo jedna tvoja reč otera sve strahove. Nedostaje mi tvoj smeh i tvoje oči... nedostaješ mi ti.

Bilo je dana kada sam išla dalje, nisam razmišljala, nisam se sećala i bilo mi je lepo ,bila sam srećna iako si mi nedostajao i tada. Sada ne umem. Odjednom ponovo ne umem da živim... ništa nije dovoljno interesantno, ništa ne drži pažnju, retko šta je bitno. Niko nije dovoljno dobar... niko nije dovoljno prijatelj.... niko nije dovoljno TI. Zašto pišem??? Zato što je ovaj osećaj koji imam isti kao kad ti neko jako drag umre. Ni reči, ni glasa ničega nema. Nema te, ne postojiš više, ne mogu te nigde sresti, ne znam ništa više o tebi. Zauvek si nestao. Živiš samo u meni... živeo si.. kratko... i to je nestalo. Šest nedjelja...

Jako mi nedostaješ i volela bih da si življi nego ikada, da si srećniji nego ikada i da si potpun. Ovo sam morala pustiti iz sebe i znam da će mi biti lakše. I dalje vristim u sebi.... Vrati se! Javi SE! DODJI! Tako sam usamljena!!! Napisi nesto... daj neki znak, samo da znam da si dobro... seti me se ... NE ZABORAVI ME!!!

And I still hold your hand in mine..... In mine when I'm asleep.

PRIMADONA...

Kako su samo muškarci zli. Nikada nam ne pružaju sve ono što tražimo. Zar je toliko teško kupiti tako skupe cipele? Svašta, pa zašto uopšte i rade kada svojoj voljenoj i nacickanoj, uvek doteranoj devojci ne mogu da priušte tu sitnicu, koja košta koliko i njegova plata. Ona mora njemu biti najbitnija, čak ni hrana, stan, struja i svi računi ne smeju se stavljati ispred nje. Jer... pomisliće da nije najvažnija na svetu. Ah... kako samo mogu da pomisle ti muškarci da se smeju ponašati tako prema devojkama kojima nikada nije teško da lepo izgledaju samo za njih i za sve ostale. Kako ne primete da su upravo promenile boju laka za nokte, eto, to je znak da ih više ne vole, sutra neće primetiti senku na očima, ili drugu boju ruža na usnama. Oni moraju funkcionisati i primetiti sve novo i sve što valja a nikada ne kritikovati mane i nedostatke. 

I kako to ti muškarci misle da ne uplate gala novogodišnje veče u najskupljem restoranu svojoj voljenoj princezi nego planiraju da ih vode po kafanama? Zar samo toliko vrede? Zar su zato provele čitavu godinu sa njima da bi ih na kraju odveli u tu neku kafanu umesto u restoran u kome je cena dočeka u iznosu dva para njenih cipela koje joj takodje nije kupio zato što je ne voli dovoljno. Muškarci uopšte nisu pažljivi prema ženama i to je zaista nepodnošljivo, nečuveno, nekulturno. Za ortake, automobile, motore, klubove i pijančenje sa pajtosima uvek imaju para a za neku sitnicu, neki mali znak pažnje uvek kukaju kako su ostali bez dinara u dzepu. Kupe ponekad jednu ružu poprskanu lakom za kosu i šljokicama kada ih pogodi starogradska pesma ili najnoviji hit turbo-folk industrije u kome se obavezno pominje neka droga, vožnja u pijanom stanju ili neka još gora nebuloza. A one su ostale samo sa jednom šljokičavom ružom. Zašto nisu dobile tri kao dama za susednim stolom ili buket kao niko drugi. Eto... još jedan dokaz da nisu voljene i da vrede koliko jedan cvet. 

Muka mi je pri samoj pomisli ili sećanju na prošlu godinu i ovo vreme. Gadi mi se. I vreme koje tek treba doći. A koje je prošlo. Hvala Bogu prošlo. Sigurna sam da se sledeće godine neću ni sećati ovoga. Stvarno mi se smučilo a nisam verovala da će se to ikada dogoditi. Jednako je nebulozno kao i ovih par pasusa iznad o sponzorušama ili već devojkama nekim koje mislim da su izmišljene i da ne postoje stvarno. I onda shvatim da ih ima i da zaista tako razmišljaju i zgrozim se... i tada poželim da nisam žensko, poželim da se ne svrstavam u kategoriju žene uopšte. A poželim da isto tako izbrišem prošlu godinu i sve priče koje nemaju veze sa sponzorušama ali su isto toliko plitke i beznačajne. Pa se setim koliki sam debil ispala u očima debila. I kažem nema veze, bar sam sad svesna svega onoga čega nisam bila svesna pre. Pa se zamislim i pogledam, pa razmislim i pitam se opet... što sam bila toliko nekulturno skromna i dozvolila sebi da se neko tako ponaša prema meni? I nema odgovora. A i bolje da ga nema. Jer tada nailazi onaj momenat kada ti se kiselina skuplja u grlu pri pomisli na sve te stvari. Pa pogledaš sebe pa pogledaš tog nekog drugog i kažeš...Šta je meni ovo trebalo? I tako, bude ti krivo tek kad se ohladiš potpuno i pogledaš tu neku neupotebljivu masu ničega naspram tebe, pravog tebe bez lažne skromnosti tebe. I onda prestaneš da razmišljaš iz poštovanja prema sebi. 

Otišla je do mog malog kutka i videla dobro poznati nick, pročitala naslov i nije želela da otvara priču. Nema potrebe, tačno zna da je priča o njoj i da je u toj priči glavni lik, da je obavezno jadna i patetična naspram, muškarca savršenog izgleda, razmišljanja, nadprosečne inteligencije koji zato što je jako dobar sabotira sve one koje smatra manje vrednim od njega. Vau...strava, savršena fikcija inspirisana davno prošlim događajima i vremenom. Super. Genijalno. Fantastično. Bravo za tebe, a sad palim. Čekaju me stvarni život i stvarni ljudi. 

Jamais- jedina konačna i nepopravljiva reč. 

Vatrom nije sve sažeto već uništeno...

But I'm still alive ... Koračajući podignute glave, sa laganim mislima koje nisu uništene odbacivanjem i patnjom...preživela sam. 
Bila sam živa i onda u pepelu, možda tada i najživlja. Dok sam ranjena ležala u ognjištu ljubavi koje sam sama napravila. Iako nije bilo vatre, žar je i dalje tinjao, pržio kožu, pržio osećaje. Ali vatra koju ne održavaš ugasi se... jednom se ugasi sama od sebe. Kopajući po pepelu svet ti postaje siv, ti si siv sve je sivo dok kiša ne spere to sa tebe. Onda budeš sivo-blatnjavo-vlažan dok se ne osušiš i tada se sve skori i samo od sebe otpadne. I okreneš se iza sebe pa pogledaš koliko su te ružnim napravili vatra i pepeo. Nešto što je uticalo na tebe da toplotu osećaš kao bol, nešto sto te nije izvuklo iz tog bola nego te je gurnulo u samo središte ognja odakle sva toplota potiče i nije se ugasilo jer je osećalo potrebu da žari nešto da se širi po tebi da te boli, zato je živelo. Ti ne vidiš ti osećaš. Toplotu. Na krivi način okrenutu ka tebi. Previše blizu, previše slabu za jačinu kojom je osećaš, kojom ti ostavlja opekotine na koži. I vreme koje se suprotstavlja tvom htenju da potpiruješ vatru sopstvenim bolom. Ono te umije da bi se ti tako mokar valjao po pepelu tržeći još sasvim malo toplote tamo gde je nema. I svu svoju lepotu, vedrinu i živost pokrivaš tim sivilom misleći da ćeš biti lepši ukoliko upiješ i prihvatiš nedostatke i mane onoga što vatra odbacuje od sebe. Nerealnost uvek nadvlada jasna situacija koja ti saspe hladan tuš po telu, i prisili te da vidiš da te ružnim čini sve ono čega sebično ne želiš da se odrekneš. 
But I'm still alive ... U raskošnom šarenilu svog mamurluka hvataš se za ruku koja ti se pruža. Lepa je. Nežno te dodiruje...tako snažna ruka. Neodoljivo te privlači misao koje se bojiš... i ne prilaziš vatri. Ali je želiš, želiš da znaš da postoji iako možda nikada više nećeš prići, trebaš je. Treba ti saznanje da vatra ipak negde gori. Moraš proceniti jacinu vatre da bi znao koja cepanica je neće ugasiti. Da li manja ili veća? Ne gori jače ono što je veće, to veće vrlo često zna da uguši vatru a manje zna brzo da sagori. Možda nije stvar u veličini, pogrešna percepcija... možda to što u vatru bacaš treba da bude čvrsto, da gori a da pri tom plamen širi svuda oko sebe i time održava vatru, sasvim malo menjajući njen intenzitet... 
Možda... 
Ali vatre uvek ima... But I'm still alive . 

Ogledalo u odrazu...

Ogledalo. Veliko, naspram tebe je. Sta ti pruža? Pogled na šta? Zar je toliko važno kako izgledaš? Da li te ta slika predstavlja? Koliko ona govori o tebi? To ogledalo i slika nas zaslepljuju jer vidimo samo sebe i ono iza nas a uskraćuje nam i ne možemo videti ispred nas, oko nas, u nama. Tu leži problem. U stanju smo sate provoditi ogledajući se. 
Analiziramo svaku crtu lica, svaku boru, svaku tačku na koži. Pronalazimo hiljadu mana i još toliko grešaka. Uvek nam nešto nedostaje, uvek želimo više, bolje, lepše. Što se duže gledamo manje smo savršeni, slika se sve više narušava. A opet, je svejedno jer to nismo mi, ti mi kojima tražimo mane. Nismo, fizički gledano nedostaje još jedno ogledalo iza nas jer osim prednje imamo i zadnju stranu tela. Kada stavimo jedno naspram drugog ogledala mozemo se videti sa obe strane, sa svih strana ali se odrazi produbljuju. U svakom ogledalu ima još jednog i još jednog i još jednog i mnogo takvih, beskonačno puno nas samih. E to smo mi, baš ta slika. Slika koja je neshvatljiva, koja zastrašuje dok se u nju gleda, ona čiji kraj ne možemo sagledati. Ona kojoj zanemarujemo mane koje su nam do pre par sekundi bole oči. 
Telo je odeća naše duše, naravno da je važno šta oblačimo i kako to nosimo, ali nije presudno. Da li zaista njime zelimo da privučemo nečiju pažnju? I dobro... šta nakon toga očekujemo? Zašto budemo razočarani? Baš zato i nismo zadovoljni nikada. Ne znamo šta vidimo dok u nešto gledamo, ne znamo u šta smo gledali kad smo nešto videli. 
Nezadovoljni smo jer sve gledamo kao nas same u ogledalu, umesto da pogledamo unutar tog ogledala, mi se zadovoljavamo površinskim stvarima. 
A tamo gde gledamo odraza nema. 
Sledeći put kad staneš pred ogledalo zapitaj se šta gledaš u njemu? Sebe ili svoj odraz. 
Zapitaj se ko si zapravo ti i šta zaista trebaš? I ne ljuti se na kraju zbog iskrivljene slike, nije problem u ogledalu već u tebi. 

Izmišljena priča 13...

Svaka sličnost sa istinitim dogadjajima je sasvim slučajna. Priča je izmišljena i nikada se nije stvarno dogodila. 

“ Da li me je voleo? Negde izmedju nedovoljno I ne uopste” 

“Oduvek sam bila gladna ljubavi. Makar samo jednom u zivotu, htela bih da upijem svu ljubav ovog sveta. Toliko ljubavi da mogu da kazem: Sad mi je dosta, hvala, sita sam. Samo jedan jedini put. “ 

“Bices voljen onog dana kada budes mogao da pokazes svoje slabosti a da ih neko drugi ne iskoristi da uveca svoju snagu.” 


SINTEZA KRAJNOSTI 

 Ponoc je... Na podu sobe se nazire senka necijeg sklupcanog tela. Svetlost koja ulazi kroz prozor sobe prelazi preko leve polovine lica koje je izgledalo setno, zamisljeno... izgubljeno. Misici su bili zategnuti, pogled ukocen, usne bez boje i oblika, skupljene. Nozdrve su se ravnomerno sirile. Disanje je bilo normalno iako nista drugo nije tako izgledalo. Pogled se iznenada izgubio negde gore, ka zvezdama, kao da je je osetio da ga neko posmatra. Lagani treptaj i blago pomeranje leve ivice usana u jedva primetni smesak. Nikoga nije bilo u sobi sem nje. Sedela je na podu. Obgrlila svoja kolena snaznim stiskom kao da grli najvoljenije bice. Brada joj je bila oslonjena na mesto gde se spajaju kolena. Sedi i ceka. Cekala je zvuk telefona koji ce oznaciti trenutak. Jos jedna godina vise. Nije cekala to. Cekala je trenutak zbog rituala. 

Ritual da tacno u ponoc pozeli zelju. Bila je okrenuta prema prozoru, pogled je sarao po vedrom zvezdanom nebu. Vece je bilo iznenadjujuce toplo iako je bio novembar. Sklopila je oci i pozelela. Pokusala da pozeli. Nije znala sta da pozeli. U tom trenutku nije postojala stvar koju bi zelela. Nista nije imalo smisla. Ko jos nema zelja? Znala je da se sutra treba susreti sa njim, da ce dva dana provesti sa njim i... sta tu ima da se zeli? Da je zavoli? Da je obozava? Da je zaprosi? Ozeni? Ne, ne i ne. Nijedna zelja vezana za njega niti za bilo sta nije mogla da se rodi, nije cak imala ni bilo kakve znake da ce ikada biti rodjena, cak nije bila ni trudna, nije bila plod, ni klica, ni seme... nista. 

On nije bio nesto sto se treba pozeleti kao zelja. Pozelis i desi se. On se zeleo drugacije. Vise je bio... nevidljiv. Kao cudo, kao ljubav, kao vetar, kao strah, kao vazduh. Dises ga a nisi svestan toga ili ne u svakoj sekundi, ne sa svakim udisajem ni sa izdahom. Ne znas u kom trenutku je u tebi a kada si ga ispustio. Bas kao vazduh. Isto kao vazduh. Kada je nakon odredjog vremena shvatila da su joj noge potpuno zaledjene i da bride iako je temeratura u sobi bila prijatna, shvatila je da predugo sedi u tom polozaju i da ne vredi da pokusava da se seti sta zapravo zeli. 

Procitala je par poruka i zahvalila se dragim ljudima na lepim zeljama. Zahvalila se i njemu. Nestrpljenje i cudan osecaj u stomaku joj nisu dozvolili da se uspava. Pokusala je da zamisli i da isplanira sta ce sve sutra uraditi, sta bi se sve moglo desiti. Da li ce sve biti u redu? Da li ce ispuniti njegova ocekivanja...? Da li ona ista ocekuje? Rodjendan joj je! Nije zelela poklone, zelela je paznju, zelela razgovor, zelela njega. Samo da bude tu da radi nesto ili da ne radi, samo da bude tu. Takva vrsta zelje je postojala samo kao nesto neodredjeno, nesto sto ne moze da se pretvori u konkretno. Ne zbog nje vec zbog njega. On nije konkretan. On ne pocinje i ne zavrsava se. On nije celina. On je deo svega, on je deo svacega. Imalo ga je u svakoj umetnosti... u svemu sto je lepo. Zato i nije mogao da bude pretvoren u celinu, u nesto odredjeno sto se zeli. 

Jos par sati na poslu i krece. Putovace sa prijateljicom u grad koji je mislila da zauvek napusta. Grad koji je izgledao kao da ne pripada ovom svetu. Grad u zemlji cuda, zemlja cuda u gradu i ona. I on. Sto se vise blizio trenutak kada ce krenuti nervoza je bila jaca. Dlanovi su se znojili, osecanja bila uzburkana i nemir... nemir koji je lebdeo svuda oko nje. Obuzimao je, bio potpuno neobjasnjiv. Zasto ona ide tamo? Bas sada, bas za njen rodjendan? Od svih ljudi toliko bitnih ona bira njega. Zasto? Da li to znaci da je on najbitniji u njenom zivotu? Pocela je da vrti glavom ne bi li oterala bezbroj pitanja iz svoje glave na koje nije znala da odgovori. 

Dobila je poruku od njega. Nabavio je. Sve ono sto su se dogovorili da ce nabaviti. Osecala se nelagodno. Imala je utisak da joj na licu pise ono sto je pisalo u poruci. Osecala se kao da svi ljudi cuju njena razmisljanja... mrzela je te momente, tu nesigurnost, tu izgubljenost. Pa sta i da cuju, mozda i ona cuje njih ali... nju to ne zanima. 
Prijateljica je posmatrala promenu na njoj. Nije joj citala misli niti cula o cemu razmislja samo je jasno videla taj naboj energije u njoj koji je tako pozitivno uticao na svet oko nje. To je zapravo radovalo. Bila je srecna zbog nje. Prvi put od kada je poznaje prepoznala je odlucnost u njoj, videla je koliko joj sve to znaci. Iako nema potencijala, buducnosti niti bilo cega ona je odlucno hrlila u neodlucnost. 

Iz autobusa su presle u taksi. Ulice do kojih su trebale stici bile su blizu. Nosile su imena koja su bila potpuno daleka i sve to je bilo pomalo komicno. Ime jedne je je asociralo na glavnog negativca nekog horora a ime druge na ulicu cveca ili nekog ostrva, na nesto potpuno umetnicki. Uz glasan poljubac je pozdravila drugaricu i izasla iz automobila. Ispred zgrade je docekao domacin stana koji je iznajmila. Predao joj je kljuc, cestitao rodjendan i ponovio sifru interfona u slucaju da je zaboravila. Usla je u hodnik zgrade i odmah postala neko drugi. Ne. Odmah postala ona. Osoba bez maske, potpuno otvorena i iskrena. Slobodna. 

Unutrasnjost lifta je podsticala neku nesigurnost. Videla je mnogo replika sebe tamo. Sa svih strana ona. U svakom ogledalu i svakom ogledalu naspram ogledala. Ne, nije mogla da podnese toliki broj nje same na jednom mestu. Sa svakim okretom i pogledom u drugo ogledalo mogla je da primeti tu neiskrenost i taj pogled koji bezi, koji ne zeli da bude uhvacen, suocen. To nije ona, to je samo slika, telo koje je predstavlja. Nije taj odraz u ogledalu. Ono unutra, ono sto se ne vidi... to je bila ona. 

Lampica se upalila. Lampica u njenoj glavi. To je to. To je razlog zasto se nalazila bas tu tog dana, bas sa njim. Idealizovala je sliku one nje unutra. Idealizovala je njegov pogled na tu sliku. I to je bilo porazavajuce. A ona se radovala. Bila je srecna. Ali mnogo vise od toga je bila naivna. Tu sliku nije videla. To je ono sto nije mogla videti. Lift se zustavio. Cuo se cuveni “ding” zvuk koji lift ispusta. Nalazila se u hodniku zgrade. Nesigurnost je rasla i smanjivla se neverovatnom brzinom. Iz sekunde u sekund osecaji bi bili promenjeni u odnosu na prethodne ili one sledece. Bila je konfuzna, uplasena, radoznala. Bila je srecna.

Nekoliko koraka i odzvanjanje njenih podpetica. Lagano prolazenje zubaca kroz kljucaonicu “klik-klak” i... pritiskanje brave. Veselo je odskakutala unutra, napravila lagani okret pevuseci neku leprsavu pesmu u sebi. Kada se zaustavila podigla je ruke iznad glave, zanjihala kukovima i zadnjicom zalupila vrata. 


“ Ali ona nije budila ono najbolje u meni. Izvlacila je iz mene karakterne crte koje mrzim I kojima sam se vec dugo sluzio za prljavu borbu: izvesna posesivnost, ocaranost lepotom, slabost da poverujem da se iza tog lica krije dobra dusa. I narcisoidni ponos sto sam u vezi sa tako sjajnom zenom.” 

“ Sve njegove price bile su zivopisne I blistave kao da joj daje blistave dragulje. Njegov intelekt bio je kao droga, snazna I eroticna, I ona nije mogla da se obuzda da ga ne dodiruje. A kasnije kada bi se zzasitili, naslonila bi glavu na njegovo rame, ubujmivsi ga nogama I sa nekom neobicnom setom razmisljala kako je on jedini covek kojeg je ikada volela” 

“ Mogla je da u njemu izazove osecanje koje god je htela- da ga razljuti, da mu probudi saosecaje, da ga obeshrabri ili obraduje. A manipulsala je osecanjima ljudi samo iz jednog razloga- da bi iskusala tu svoju sposobnost” 


U NOCI 

     Bezglava zver ukrala je san veceras od njega. U neko doba noci shvatio je da prevrtanje po praznoj postelji bez mirisa nece biti od pomoci. Legao je na parket u dnevnoj sobi. Hladnoca mu se lepila za kozu i prijala mu. Gotovo je mogao da oseti kako mu nikotin struji do mozga i nazad. Uzivao je u tom osecaju. Nekih losih navika nikada nije ni pokusao da se oslobodi. 

        Nije palio svetlo. Cemu narusavati savrseni sklad mraka i uzarenog kraja cigarete iz koje se valjao dim koji je imao njen oblik. Zmirkao je ka fotelji ispred koje je klecala pre neko vece naziruci u tami obrise njenih krivina. Plasio se njene blizine, plasio se njenog odsustva. Prezao je od potrebe u koju moze prerasti zelja koja ga trenutno opseda. 

        Jer, svaka vecnost je kratka. Svakom izgovorenom zauvek jednom svane kraj. I taj trenutak u kome se izgovara cini taj kraj za toliko blizim i osetnijim. A on nije voleo krajeve. Uvek je zurio preduhitriti ih i odleprsati sa mesta na koja su oni trebali stici. Nije on bio jedan od onih sto traju, on je prosto bio, u bezbroj malih trenutaka koje je obelezio svojim postojanjem, kao male minijature, skupljene u debelu zbirku godina. 

        Naucio je svoje slabosti zavoleti, negovati, a onda ih izloziti podsmehu, omalovaziti ih i unistiti i svesti na pepeo kojim je popunjavao sve zaostale pukotine. Ta predsatava jakog bila je samo senka na svetlu koja je pod cudnim uglom osvetljavala sve ono malo u njemu. To saznanje nije ga cinilo nestabilnijim na sosptvenim nogama, ne, svesnost ga je cinila spremnijim da niske udarce zivota podnese na obe noge, cvrsto drzeci tlo pod nogama.   

      Ona je nacela taj celik kojim se ispunio. Kao sto voda sa sobom donese rdju i natvrdjem gvozdju pretvarajuci ga u neupotrebljivu gomilu nicega. Toga se plasio. Koliko god je stiskao imao je osecaj da mu klizi niz ruke i razliva se po njemu kao reka bez obala ciji tok nije mogao razumeti u potpunosti. 
  
      
Najveci strah potice od samog straha. Sam sebe radja i sam sebe potire. Uvek je prisutan, i potisnut cuci u nekom cosku cekajuci trenutak kada covek, umoran, na tren spusti ruke, odlozi oruzje i skloni znoj sa cela. A onda naidje kao talas, preplavi sve pore i citav um obuzme drhtavo osecanje, koje veze ruke, skameni noge, zaledi sve misli. Sve sto odise zivotom je srce, jako, bez umora, koje bubnja sve jacim ritmom.    
 
    Nikada ga povrsnost nije zadovoljavala. Uvek je hteo vise, dublje, jace. Voleo je zaroniti i istrazivati, cackati po tudjim dubinama, ispitivacki promatrati. A u njoj je video plodan materijal za svoj sledeci eksperiment. Hteo se zavuci u njenu glavu i razumeti. Ne razumeti radi nje same, nikada se nije zanosio laznim altruizmom i humanoscu. Razumeti da bi mozda bolje razumeo nesto u sebi. Hranio se pozudom koju je podsticao. Hranio se urlicima nutrine koje je znao osluskivati danima slusajuci one reci koje se ne izgovore, koje ostanu zaglavljene iza zuba, iza zebnje, slikama u pogledu za kojima je tragala, ne za onim sto je videla. 
 
       Uvek se pitao sta je iza. Sta je tamo daleko. Sta se nalazi sa druge strane ogledala. Sa druge strane zenica tako dubokih u svom crnilu. Uvek je ostajao fasciniram ljudskom reakcijom na bol. Ljudskom reakcijom na neocekivano. Voleo je rastezati taj baloncic ljudskog uma, igrati se sa razmisljanjima, sa mastom, sa slutnjama i nemirima koji treperavo sjaje kao plamen svece na vetru.  
 
      Ali... Sta ako...    
 
      Ono sto je ona sa sobom donosila nije bilo preterano bolje u odnosu na ono na sta je sebe navikao. Nije bila ni previse iskusna ni previse vesta u plesu koji je on mnogo bolje poznavao. Jednostavno se cinila nepoznatom i hteo je znati sta ce biti kad prestane da se ogradjuje i brani, kad se jednostavno prepusti. Kakav ce osecaj doneti. 
 
        Tracak maglovitog svetla provlacio se kroz zavese. Na trenutak je glas koji ga je gusio celo vece zacutao i sve sto je cuo bila je tisina odsustva i praznine koja je gusila citav proctor u kome je ziveo. Tisina samoce i hladne neispunjenosti prostora koji je popunjavao sobom i duse kojom je ispunjavao sebe. Ne tako uspesno. 
  
      Podigao se lagano u sedeci polozaj cekajuci zoru koja nikako nije svitala. Sivilo se valjalo preko neba i bilo je jasno da dan nece biti previse suncan. 

                Bilo bi lepo igrati se sad s njom. Dohvatio je telefon. 

Tišina...

Strast se uvukla duboko, tamo u najveću tamu. Gde nema svetla, nema ni mraka. Postoji sve i ništa baš tamo, na tom mestu. Kad udahneš onda je sve a sa svakim izdahom postaje ništa ali sinhronizovano čini disanje a to disanje jedan život i svaki drugi život pojedinačno...čitav svet, univerzum... 
A stras. Ne tumačimo je kako treba, niti je razumemo. Ne znamo ni da je rasčlanimo a onda kada je prevedemo sa nekog recimo latinskog jezika ona ne znači baš to što mislimo. Izvedena je od reči patior. Ta reč znači patiti. Hm... ne treba uvek sve da ispitujemo, ponekad nam se možda ne dopadne ishod. A opet patnja i prepreke stoje jako blizu, a da prepreka nema libido nikada ne bi bio podstaknut. Podstiče ga prepreka. Naravno, kao što ga i vuče sve što nema, sve što mu nedostaje... Mada... ipak...uprkos...uzalud...svakako...rastužuje me. Čudno mi je, jako je čudno kada samoproklamovani kralj lečenja razgovorom zaćuti. Tada čuješ tišinu jasnije od svake reči, od svakog zvuka i ne zbunjuje te, jasno si čuo, apsolutno sve što ti tišina kaže. Kod nje nema tišeg i glasnijeg ona je uvek istog intenziteta iste boje, mirisa i ukusa ni sa čim slična ni sa čim ista i uvek isto znači. Ne traži joj skriveno značenje jer ga nema, ne tumači je jer je prosta. Sve ti kaže. Ona se ne osluškuje jasno se čuje. Čuješ li je? Da, čujem je. Ranije je nisam razumela, sada je i razumem. 
Strast i tišina, ukus griže savesti na nepcima. Brujanje ega u ušima. Kapljice znoja na čelu. Vrele usne. Nešto se dešava na mestu gde se butine dodiruju ili malo iznad njih... kruto je ili vlažno. Budi požudu, budi želju. Gde? Na svakom mestu kroz koje pulsira krv. Diže, oživljava a opet se sa sobom sukobljava. 

- Nisam sigurna da te razumem Sigmunde. Kako sve to funkcioniše? Ko se sa kim sukobljava? 
- Pa, na primer, ako neka žena neodoljivo privlači nekog muškarca, strast njegovog ida teži da se ispolji. Ali ukoliko norme civilizovanog društva ovu strast smatraju grešnom, ego se bori da potisne id. Međutim, superego bi mogao takođe da se ukluči u tu borbu i da iskaže strašnu samoosudu. Čak do te mere da potpuno zatomi tu snažnu privlačnost. Ipak pokušavajući sve to da obuzda, čovek bi sebi naneo više štete nego koristi. Tu ne bi moglo biti unutrašnjeg mira. Verujem da si sada vrlo jasno razumela šta sam želeo da ti kažem. 

People Are Strange...

Kako smo uopšte dozvolili da se toliko udaljimo mi koji smo bliski jedni sa drugima. Mi koji pokušavamo, ne, pogrešila sam. Mi koji uspevamo da se razumemo? Zašto? Da li nam ipak više odgovara da budemo neshvaćeni, da budemo bliži ljudima koji nas ne razumeju da bismo žudeli za razumevanjem? Ili da dobijemo to sjajno mesto predavača, da u drugima budimo svest koju ne poseduju, koja je u komi. Oh... koliko stranaca oko mene. Onih, mojih najbližih. Da li te zaboli tvoja savršeno sklopljena rečenica koju neko skrnavljeno prepričava, bez razumevanja, bez njenog najfinijeg ukusa na jeziku koji zaudara dok je taj neko izgovara. Dok je ti izgovaraš miris je sladunjav i lepljiv, ulepi sve misli i stvara celinu. Taj neko zna da je ta rečenica važna ali isto tako zna da je ne razume, ali će se svakako služiti njom jer... ti si je rekao. Zaboli me svaka pomisao na pesme i priče koje se bace zato što nema ko da ih razume, zato što nema ko da ih pročita i da im život. Jer svaka napisana reč počinje da živi ne kada se napiše nego kada se pročita. A nastavlja da živi kada se razume i doda joj se još jedna koja se na nju nadovezuje, prirodno, napisana istim razumevanjem ali tuđim rukopisom. Gde su nestale sve divne pesme koje sam čitala? Gde su nestale sve priče koje nemaju kraja ali su zapisane i nikada nikome neće biti iste. Svaka priča promeni nečiji život. Trenutak pre nego je pročitana mišlenje o nekoj stvari je bilo izgrađeno, potkovano svim dostupnim i prihvatljivim argumentima i tada, baš u tom trenutku naleti priča i dokaže suprotno, zapitamo se i poverujemo joj jer je tačnija od našeg mišljenja i promeni naš život. Za jedno slovo ili za jednu reč. Ali.. hmm.. zar ne znaš? Ukoliko samo jednu reč u rečenici promeniš ili dodaš jedno slovo smisao se potpuno menja. Kada bi vetar ili kiša mogli da govore rekli bi nam sve ono što nam drugi ćute i boje se da kažu. 
Pitam se... zašto smo dozvolili da budemo stranci, kuda smo pobegli, od koga i zašto? Jedina stvar koju podnosimo teže od nerazumevanja je razumevanje. Zato i postajemo stranci jer kad to nismo druge vidimo kao sopstveni odraz u ogledalu. Kao sebe same. Kao ono čega se najviše plašimo. I tada mi postajemo stranci kao što i ti drugi postaju stranci. Bežimo uzaludno ali konstantno. Možemo pobeći od odraza u ogledalu ali od nas samih nikada. 
Kada prihvatimo sebe prihvatićemo i one slične nama. One koji nas razumeju, one koji nisu stranci. A to, to što smo stranci sami sa sobom je disharmonija svesti i podsvesti. Mi smo i jedno i drugo. Kao što ne možemo biti Mi kao množina ukoliko smo sami. 

Različitosti ...

“ Griža savesti je pitanje izbora. Ne moraš da patiš od nje ako ne želiš. 
Gluposti, griža savesti nije pitanje izbora, niko ne bi izabrao da se oseća kao da mu se život pretvorio u močvaru čežnje i bola. Svakim delićem svog bića bila je svesna opasnosti ponovnog susreta sa njim... ali je na kraju krajeva, ipak znala, da će to učiniti.” 
Izopačenost. Sve ono što se razlikuje od standardnog po mišljenju svih, većine. Ma svi mi imamo onu drugu stranu koja se ne zove izopačenost nego različitost. Svet za sve druge i svet koji postoji samo za nas i koji možda poželmo da podelimo sa još nekim... ponekad, neke... neke male scene koje se kriju iza nas. Pa se pokajemo što smo rekli i govorimo o njima da su šale. A jesu li? Sa kim smo se tada našalili? Da li je toliko bitno da neko shvati našu drugu stranu, da je prihvati da je ne vezuje za sebe , da je prihvati kao deo nas...kao deo mene. Jesam li izopačena samo zato što sam drugačija i imam način koji nije isti kao tvoj? Da li sam to isto kada ne kažem a žudim za tim ili tajno razmišljam o tome? Jesi li ti? Šta??? Nemaš ništa, baš nijednu misao ili želju koja se kosi sa konvencijalnim principima, sa društveno prihvaćenim stvarima? Ha? Ok, napadaćeš me da bi se odbranio braneći se od samog sebe i svojih unutrašnjih divova bizarnosti koji su počeli da izbijaju iz tebe, baš sada, baš ovog trenutka dok razmišljaš o svemu pogrešnom što se krije iza tog zida samopouzdanja. A kad odeš kući i sam sa sobom počneš da prevrćeš po izgužvanim stranicama razmišljanja zatekneš lopticu od papira koju kada otvoriš počnu da se bude u tebi podjednako snažno požuda i bes. Nisi ti to generalno ali isto tako generalno razmišljaš o tome u ovim tihim trenucima samoće. I boli te i prija ti. Ali ne shvataš, sve što prija ne može da boli. Možda je samo tako nazvano, to mu je šablon, znaš koliko šablone ne volim. Samo to i ništa više. Nametnuto ti je da misliš da te boli, jer je ispravno da takva situacija boli al gle čuda tebi prija i to nije bol. Ne mora da znači da je onako kao što piše ali znači da je onako kako osećaš tu nema sumnje. Jesi li izopačen zbog toga? Prihvati to da... nas ne privlači samo svetlost, ponekad nas privlače i hladne protivrečnosti karaktera i sumorno ćutanje. Ili duboko razumevanje neke zajedničke tajne. Iako je... pitanje prikladnosti sasvim izlišno... 
Najbitnije je da kažeš istinu. Pre svega sebi... a drugima ako odlučiš. Ukoliko te nakon toga ne prihvate ili prihvate ti nećeš biti ni više ni manje ti, bićeš jednako ono što si sada. Svi mi želimo zabranjene stvari. Svi to rade...svi žele...nešto. I žulja nas potreba da ih kažemo, pokažemo... oživimo. I to nije ispovest, nazovi to kako hoćeš ali nije tu reč o veri ili o moralu već o toleranciji, o toleranciji prema sebi iako um na kraju uvek nastavlja sa protivrečnostima. 
Sigmund Frojd: “ Ljudi uživaju u veoma različitim stvarima, draga moja Mina. Na primer, ako bih ti satenskim trakama vezao ruke i noge za stubove kreveta a zatim polako vodio ljubav sa tobom dok ležiš tako gola i bespomoćna, nemoćna da se pokreneš, predajući se tvojim mračnim, sirovim porivima, čak bi i ti to možda smatrala erotičnim.” 

Kada bi ljubav imala zvuk... zvucala bi ovako... a mi... mi bi bili ti koji je sviramo...

Stoji iza mene. Bez tela, bez lika. Kao senka koju svetlost svaki put okrene na drugu stranu, uvek je na distanci ali se uvek dodirujemo, nežno, neprimetno toliko da se ne možemo razdvojiti. Drži me čvrsto i ne pušta. Bez ruku me steže, nevidljivim telom me pritiska. Ne postoji ni napred ni nazad. Postoji samo ovde i samo sada. Izaziva najtananije i najjače osećaje istovremeno, bez glasa onda kada zaćuti. Volim ga svim svojim bićem, čitavim postojanjem, svakom česticom sačinjenosti sopstvenog ja. Ne trebam njegove reči ljubavi i ne tražim fizičku blizinu da bih osetila da je tu. U meni. Oko mene. Sa mnom. Svaki udah ga oživljava sve više a svaki izdah on kontroliše svojom rukom koje nema a kojom dodiruje moj vrat. Ne treba mi fizička blizina da bih osetila njegov poljubac svaki put kada vrhom jezika ovlažim usne jer... uhhh... osetila sam ukus njegovog prisustva na njima. Hladan dah i toplinu. Ne treba mi fizička blizina da bih vodila ljubav sa njegovim intelektom. Svaki šapat kome još uvek nisam čula zadnji slog me navodi na to da shvatim koliko sam njegova. Predajem mu se sa savakom neizgvorenom misli koja ključa u meni, vibrira, koja... ššššš... naježi svaki pedalj od dna kičmenog stuba prateći svaki pršljen ponaosob do potiljka. Kao paukove nogice koje prelaze po nadraženoj koži, borba straha i želje... požude. Predajem se bez pitanja, bez odgovora, potpuno, totalno... pravo. Toliko doživljenih orgazama u umu koji radja savršenstva. Majka sam svakog dela koje je stvorio otac svih mojih osećaja i razmišljanja. Ne želim da je fizički tu, jer tada vidim njegov lik i telo a to.... nck ( zvuk koji se izvodi kada vrhom jezika zastruzes po gornjim nepcima)... ne, ne... to nije on. To je samo glatka koža koja ne ostavlja ožiljke kada dodirne, to su samo oči koje ne vide, to su dodiri pravih ruku koji ne dotiču dušu. Intenzivnije, jače, dublje se oseća kada znam da senka koja me prati ne pripada telu nego trojstvu uma, duše i istinske postojanosti. Ne treba ništa da kažem a sve se dogadja, ne moram ništa da tražim a sve sam dobila. Ne moram da otvaram oči da bih videla . Ne moram da imam da bih posedovala.... Sve je tu uvek, sa svakom melodijom koja me ponese, sa svakim mirisom koji me omami, sa svakim grčem moje unutrašnjosti koji pršti tečnosti svih probudjenih osecaja u meni dok dok... huh...doživljavam najjače orgazme , najsenzualnijeg spajanja dva bića. 
Ne moram da objašnjavam kada kažem “ trideset sesta strana” ne pita me ni koja knjiga ni zašto ta strana, ni šta broj devet. On zna. On to uvek zna. 
Upravo sam abortirala osećaj koga su ubile zaostale misli ega i ponosa. 

Izmišljena priča 12...

Svaka sličnost sa istinitim dogadjajima je sasvim slučajna. Priča je izmišljena i nikada se nije stvarno dogodila. 

“ Najpoželjnija žena najviše zastrašuje. Naravno ne zbog onoga što ona jeste, već zbog onoga što mi od nje pravimo.” 

“ I evo tu smo, dve osobe koje pokusavaju da budu iskrene jedna prema drugoj a ipak obe podbada djavolstvo dvolicnosti.” 

“ On je pokusao nju da spase, ona njega, I nijednom ni drugom nije se ispunila jebena zelja” 

“ Postoji nesto zastrasujuce u verovanu u stvari. Postoji mogucnost da se probudis jednog dana I da je sve nestalo” 



- Jesi zadremala, šta si radila? Jedva čekam tvoju omiljenu pesmu da čujem. 
- Nisam, bila sam na fb-u posle 100 godina. 
- Pazi samo šta mi tamo pišeš i u porukama, dao sam joj šifru zbog neke igrice, da može da šalje sebi poklone ili nešto tako... ne bi trebalo da gleda poruke, ali nikad se ne zna. 
- Molim te izbrisi konverzaciju celu, odmah, ajde brzo, necu nista da ti pisem. 
- Ne zezaj... 
- Na fbu. 
- Pa i tamo, šta si strašno rekla? Opušteno... 
- Nema veze, samo ti brisi. 
- Lajkovao sam ti sliku. Lepe ste. 
- Hvala. 
- Jesu noge spustene? 
- Leva podignuta. Kako ti je bilo? Pozovi ljubavnicu ako ti je to ritual... mislim.. zavrsi obaveze ako imas ja cu te cekati. 
- Ne volim da se pakujem, sve imam utisak da sam nešto zaboravio i verovatno jesam. 
- Pa sta? 
- Kad se vratim , otićiću ti po punjač, trebala si mi reći ranije, da odem do Mirka. 
- Ma jok, cekace me kod njega. Ja cu doci po njega. 
- Hoću da kažem ljubavnici za tebe, sada kada budem dole... 
- Jesi li umoran? 
- Ne. 
- Dobro. 
- Ne želiš da komentarišeš, to što želim da joj kažem za tebe? 
- Ne znam sta da ti kazem... ako mislis da treba ti joj reci.. ako ne mislis da treba nemoj joj reci. Ne znam.. tvoj zivot.. tvoja pravila...Ako joj kazes sta ces joj reci? 
- Nisam pitao za dozvolu nego za mišljenje... nije bitno. Istinu. 
- A to je? Bitno je. 
- Da si me zavela. 
- Ali ja ne znam kako da te savetujem ne znam moje misljenje u vezi toga.. hoce li imati poentu ako joj kazes...ili ako joj ne kazes... ne znam sta time zelis da postignes? Ali budi siguran da te razumem.. 
- Zelim da vidim njenu reakciju. 
- Zasto? Da budes siguran da te voli? 
- Ne. Interesuje me kako će reagovati. 
- Da li ti je prijateljica na fbu? 
- Nije, nema fb. 
- Ok. 
- Ne znam zašto je obrisala... 
- Objasni mi zbog cega... ako hoces da mi objasnis?! 
- Da vidim hoće li ljubomorisati... 
- I ako ljubomorise? 
- Verovatno ćemo završiti... 
- A ako ne ljubomorise hoces li biti srecan i zadovoljan? ;) 
- Ne znam, mislim da bi mi možda laknulo kada bih je ostavio zbog ljubomorisanja...ne izbija mi iz glave ono njeno ponašanje... kad pričam sa njom. 
- Dragi moj...moras da se saberes malo, molim te. Evo postavicu ti neka pitanja da ti bude lakse, hoces? 
- Može.. draga moja... 
- Sta te je iznerviralo kod nje... sta ti ne izbija iz glave? 
- Ljubomorno ponašanje, gotovo se naljutila. 
- Dobro, razumem. Ali sta se desava u tebi kad je ona ljubomorna? 
- Nervira me. 
- Zbog cega? Zbog tvojih pravila? 
- Mhm, dogovor nije bio takav... 
- Ok, gledaj ovako da li ti je ona draga? 
- Da. 
- Da li ti je na neki nacin stalo do nje? 
- Ne želim joj ništa nažao, želim da bude srećna, ali to želim svim ljudima sa kojima imam bilo kakvu vezu... 
- Odgovori na ovo pitanje sa da ili ne sada u ovom momentu bez premisljanja. 
- Ne. 
- Da li znas da se u prvoj prici kruga vidi da ti je makar malo stalo do nje? 
- Ali i sama znaš da ponekad da ili ne ne objašnjava sve... 
- Znam. 
- Ako moram da biram izmedju da ili ne onda je ne, ali nije tačno da mi uopšte nije stalo do nje. 
- Ok. Onda neka bude da. Reci da! 
- Hahaha, dobro, da. 
- E ovako... da li se ta slika menja kada je ljubomorna? 
- Ne razumem, koja slika? Misliš da li mi je i tada stalo do nje? 
- Aha... 
- Ništa se ne menja, ne krivim je zbog toga, jednostavno dogovor nije bio takav, ne treba mi to... Na kraju krajeva to može da postane problem... 
- Dobro ali i tu stoje i da i ne... a kada bi morao da meris izmedju da i ne koje bi bilo teze? 
- Nisam siguran da shvataš. Imali smo dogovor, ona ga prekrši, više joj se ne može verovati... Ne samo što nećemo ni ona ni ja uživati u ljubomornim raspravama, već može da pokuša da mi napravi probleme u vezi... 
- Ja tebe razumem ali sada ne analiziramo nju nego tebe. 
- I? zar nije dovoljan razlog koji sam naveo? 
- Vrlo dobro znam da ste imali dogovor ali ti vrlo dobro znas da osim poremecene odnosno osobe sa nekom sifrom niko ti nebi bezuslovno poklonio dve godine ili vec koliko godina... ti hranis njen ego, dizes joj samopouzdanje, razumes? I ona veruje da ces na kraju biti njen ali ti nikada nece priznati to.. Ona ceka, ali i ti nisi normalan, vidis, kazes tamo ovamo u celofanu ti je stalo do nje, ona je dobra osoba bla bla lepo ti je sa njom i taj dogovor i sve to, to je navika... i sazaljenje na neki nacin ali ti to neces da priznas.. neces da vredjas nju a ni sebe nego.. izvodis neke besne gliste. A zamisli da dodje dotle da ti unisti vezu sa devojkom? Samo zamisli to. 
- Nadam se da nije toliko glupa da to pokuša... 
- Hoce ako joj kazes za mene, mene bas briga... sto cu biti sredstvo. 
- Ti nisi sredstvo! Ni u kom smislu... 
- Ali naudice ti jer je zenska sujeta povredjena i zena tad ne zna sta radi i ona ima ponos... Dobro, ne kaki, znas sta sam mislila a i da jesam stvarno nije bitno..Ne dotice me to na taj nacin niti na bilo koji drugi, samo hocu da ti pomognem kao prijatelj. Ako mogu nekako... 
- Mislim da ima smisla to što govoriš... to da će je povrediti... neću joj govoriti... 
- Nego sta ces? Da se vrtis u krug? 
- Ne, ostaviću je... ali polako, obzirno... biću fin. 
- Ne vredi, isto ce biti povredjena, ne shvatas, ona je previse u tvom zivootu, nisi mogao da pocnes vezu sa njom a da nemate obostrano bezgranicno poverenje... a ona moze da bude dobra osoba do prekosutra. 
- Razmisliću ovih dana, treba da se vidim sa njom dok sam tamo... 
- Ali kad je zeni ( da se izrazim po kliseu) srce slomljeno ona ne bira sredstva.. tvoja devojka... poruke... zvanje.. ne zato sto hoce nego zato sto je povredjena.. blog, knjiga... Moras da naucis da nateras ljude da odu od tebe isto tako kako si ih vezao za sebe.. razumes? 
- Misliš da je nateram da ona ostavi mene? 
- Da, ako to stvarno zelis i ako zelis da ti ne pravi sranja. 
- To je lepa ideja, koristio sam je ranije kada nisam hteo ja da raskidam... ali ne pada mi na pamet način na koji bi ona sama otišla...Smisliću već nešto, dosta o njoj... 
- Ja sam tako sve ljude ostavila.. ti moras sam da doneses tu odluku kad budes tamo. On je sam otisao od mene... trajalo je dugo ali je otisao...jer ja nisam vise bila ista... i on bi se pre ubio nego da meni napravi problem.. ja to znam ali ne ide.. kad se zaljubis.. jebi ga.. sjebes sve.. hoces uvek vise...i tad sve pukne. 
- Vi ste bili u vezi? On je devojka sa...? 
- Da. 
- Ha, ti si čudno stvorenje... mislim da si mi sličnija nego što misliš... 
- Ma nije.. ja nijednog momenta nisam postavljala stvari na takav nacin kao ti.. ja sam isto bila zaljubljena sve je bilo super.. ali je onda pocelo da gusi... 
- Sumnjaš da razumem? U suštini... nije poštovao dogovor... jebiga nazovi ga kako hoćeš, ali to je to... 
- Ali ga razumem... mada da je sve islo drugacije ja ne iskljucujem cinjenicu da bi smo mogli da funkcionisemo zajedno on i ja nekada... ali drasticne promene, smaranje, obaveze, njegovo dzonjanje pod prozorom... znam zaljubljen je ali to nije vise ljubav ako si dosadan... Na pocetku veze znam sta ce biti na kraju... uvek se zaljube SVI...ne zato sto sam lepa, ne zato sto sam zgodna... ma jok.. nego zato sto umem i tako bude jbg.. nisam ja kriva. 
- Hahaha... to je logika, to mi dobro ide...u pravu si, on želi i zato treba da bude tako... zato postoje pravila... Da li se ti uvek zaljubiš? 
- Ja se cudno zaljubljujem, ne umem da ti objasnim. 
- Pročitaj šta si napisala i reci mi da mi nisi slična? 
- Ne, cim se desi nesto sto me sokira paralise... gotovo je... ne zaljubim se niti mogu ikada.. sta, na sta mislis tacno? 
- Sve...ne zaljubim se niti mogu ikada... zar to ne zvuči slično onome što sam rekao, da ne umem da volim? 
- Hahahah, evo menjam, zaljubim se. 
- Nema menjanja... 
- I ja se zaljubim ali na kratko ili budem u uverenju da ce zaista trajati kratko.. i bude. 
- Plašiš se? 
- Ne. 
- Plašiš li se šta će biti ako se zaljubiš na duže? 
- Nicega na ovom svetu sto osecana mogu da izazovu.. 
- Uredu, dakle, ako nije strah, onda je povezano sa psihom... 
- Ne mogu ja sam zaljubljena u … i dok se on ne vrati nema sanse da se zaljubim... a kad se on vrati bice zivela sloboda. Zatvara se krug. 
- Videćemo šta će biti kada se vrati... i kada prođe neko vreme... voleo bih da je istina to što govoriš... zbog tebe bih voleo. 
- Pa cu tad da nadoknadim sve, veruj mi to nije jednom to je 10 godina. 
- Sta si mi ono rekla ujutru... želiš ono što ne možeš da imaš ili bar ne možeš sada da imaš? 
- Ne secam se ali to lici na mene. Samo nedostizno vredi.. na dohvat ruke.. pih nije zabavno. I da, cini mi se da smo pricali o tebi a ne omeni grrrrrrrrrrrrrr, grmim. 
- Ha, genijalno, mehanizam zatvaranja... 
- Sta??? 
- Ne pričamo o meni nego o tebi... grrrrr.