Stoji iza mene. Bez tela, bez lika. Kao senka koju svetlost svaki put okrene na drugu stranu, uvek je na distanci ali se uvek dodirujemo, nežno, neprimetno toliko da se ne možemo razdvojiti. Drži me čvrsto i ne pušta. Bez ruku me steže, nevidljivim telom me pritiska. Ne postoji ni napred ni nazad. Postoji samo ovde i samo sada. Izaziva najtananije i najjače osećaje istovremeno, bez glasa onda kada zaćuti. Volim ga svim svojim bićem, čitavim postojanjem, svakom česticom sačinjenosti sopstvenog ja. Ne trebam njegove reči ljubavi i ne tražim fizičku blizinu da bih osetila da je tu. U meni. Oko mene. Sa mnom. Svaki udah ga oživljava sve više a svaki izdah on kontroliše svojom rukom koje nema a kojom dodiruje moj vrat. Ne treba mi fizička blizina da bih osetila njegov poljubac svaki put kada vrhom jezika ovlažim usne jer... uhhh... osetila sam ukus njegovog prisustva na njima. Hladan dah i toplinu. Ne treba mi fizička blizina da bih vodila ljubav sa njegovim intelektom. Svaki šapat kome još uvek nisam čula zadnji slog me navodi na to da shvatim koliko sam njegova. Predajem mu se sa savakom neizgvorenom misli koja ključa u meni, vibrira, koja... ššššš... naježi svaki pedalj od dna kičmenog stuba prateći svaki pršljen ponaosob do potiljka. Kao paukove nogice koje prelaze po nadraženoj koži, borba straha i želje... požude. Predajem se bez pitanja, bez odgovora, potpuno, totalno... pravo. Toliko doživljenih orgazama u umu koji radja savršenstva. Majka sam svakog dela koje je stvorio otac svih mojih osećaja i razmišljanja. Ne želim da je fizički tu, jer tada vidim njegov lik i telo a to.... nck ( zvuk koji se izvodi kada vrhom jezika zastruzes po gornjim nepcima)... ne, ne... to nije on. To je samo glatka koža koja ne ostavlja ožiljke kada dodirne, to su samo oči koje ne vide, to su dodiri pravih ruku koji ne dotiču dušu. Intenzivnije, jače, dublje se oseća kada znam da senka koja me prati ne pripada telu nego trojstvu uma, duše i istinske postojanosti. Ne treba ništa da kažem a sve se dogadja, ne moram ništa da tražim a sve sam dobila. Ne moram da otvaram oči da bih videla . Ne moram da imam da bih posedovala.... Sve je tu uvek, sa svakom melodijom koja me ponese, sa svakim mirisom koji me omami, sa svakim grčem moje unutrašnjosti koji pršti tečnosti svih probudjenih osecaja u meni dok dok... huh...doživljavam najjače orgazme , najsenzualnijeg spajanja dva bića.
Ne moram da objašnjavam kada kažem “ trideset sesta strana” ne pita me ni koja knjiga ni zašto ta strana, ni šta broj devet. On zna. On to uvek zna.
Upravo sam abortirala osećaj koga su ubile zaostale misli ega i ponosa.
Нема коментара:
Постави коментар