Nedavno mi je prijateljica videla u stanu hrpu gluposti koje čuvam. Hrpu stvari od kojih se ne umem odvojiti. Nemaju nikakvu upotrebnu vrednost, potpuno su istrošene a ipak ih čuvam. Pitala me je:
“ Zar se toliko bojiš smrti? “
Povezala sam pitanje sa stvarima koje je videla i počela sam da razmišljam. Ne bojim je se svesno, nikada ne razmišljam o njoj na taj način, na način koji me opterećuje. Možda se i bojim. Mislim da se više bojim kraja, kraja bilo čega nego same smrti. Kraja u smislu da će mi te stvari koje mi sada puno znače nekada biti neupotrebljive, istrošene... Kao i saznanje da sam od njih to napravila zato što sam ih koristila. Nije li tako i sa ljudima? Držimo ih čvrsto uz sebe i onda kada odu, ne dozvoljavamo im da zauvek nestanu nego čuvamo njihov kalup u nasoj svesti i podsvesti. A oni su zapravo istrošeni iskoristili smo sve ono što su imali da nam daju.
I večito se ponavlja glupi šabon bez smisla da je svaki kraj neki početak ili početak nečeg drugog. I šta??? To je neka uteha? To treba da me oslobodi misli o kraju ili da me uteši? Kad ti umre tetka rodi ti se neka druga tetka u tom trenutku i to je to? Vau... nisam znala da tako ide... Meni ne ide. Baš šteta. Treba mi taj neko ko to govori... treba da mi argumentovano objasni sta se novo dogodi kad mi umre tetka. Ode na nebo??? Ponovo rođena ili ista kao što je bila??? I to je početak njenog kraja? Ne kapiram. Glupa sam!
Uteha da kada se nešto završi počne nešto drugo. To nema nikakve veze sa krajem, sa završetkom nečega. To ima veze samo sa sobom. To ne čini kraj manje tragičnim. To nije isto, nije ni slično. To ima veze samo sa nekim drugim stvarima koje imaju veze samo sa svojim postojanjem.
Kraj toga i početak nečeg drugog nisu uzročno – posledično povezani. Početak nečeg drugog bi se dogodio i bez kraja onog prvog. U pitanju je obmana. Jeftina laž uvijena u najlepši celofan, ispod celofana je gola laž ne istina. Istina se ne uvija. Istina je bolna.
Istina je da je kraj jednog nečeg ne vezano za početak bilo čega... Samo kraj.
Kod mene se ništa ne završava. Ostaje to što jeste i kada se završi. Ako pogledate malo bolje svaki moj post na kraju naslova ima tri tačke...
Нема коментара:
Постави коментар