Izmišljena priča 9 ...

Svaka sličnost sa istinitim dogadjajima je sasvim slučajna. Priča je izmišljena i nikada se nije stvarno dogodila. 

Dvadeseti oktobar... 

“ Treba mi carolija I strast, ne moze se ziveti bez carolije” 

“ Sanjam o ljubavi koja je vise od zudnje dve osobe da jedna drugu poseduju. Jednom, ne tako davno , pomislio sam da sam je nasao. Ali pogresio sam.” 

“ Ne potcenjujte ono sto ste mi dali. Ne potcenjujte vrednost prijateljstva, moju spoznaju da nisam cudak, saznanje da sam u stanju da dodirnem I budem dodirnut.” 



Beg od stvarnosti 

Vozila je autoputem. Jos sat vremena i bice ponovo u svom toplom stanu, bezbedna, sama, sigurna. Sama...Vrtela je u svojoj glavi kadrove sinocne predstave. Glavne uloge joj nikada nisu stajale, uvek je vise uzivala biti samo posmatrac ili kriticar. Ipak, ove uspomene su je terale da se smesi i da nesvesno skuplja butine. Pitala se hoce li biti ljut dok je ujutru krisom napustala hotel i bezala kao sto krivac bezi sa mesta teskog zlocina. Tri sata nakon toga usledili su njegovi pozivi. Ni na jedan nije odgovorila. Tako je odlucila. Ne, nije to bila neka nagla odluka, ona ni u cemu nije brzala. 

Sve je isplanirala jos mnogo pre nego sto je krenula na taj put. Znala je sta zeli od njega, otprilike je naslucivala sta on zeli od nje i kada je konacno bila tako blizu ostvarenja onoga o cemu je dugo mastala nije smela da dozvoli da se potkrade bilo kakva greska. 
Tamo je ocekivala da ce naci zadovoljenje za svoja cula, za strast koja nije imala gde da izadje iz nje dugo, dugo vremena. Nije zelela da priusti sebi jutro u kome ce oboje skretati pogled, jutro ispunjeno nepostavljenim pitanjima, sumnjom, bespotrebnim nadanjima i iluzijama da kraj puta kojim su krenuli sinoc nije dosao. A da je ostala, nasla bi se u bas takvoj situaciji. 
Osmeh...Miris njenog vrata, kosa, meka koza na ledjima, uzdah.Osmeh.    
         Pogled iza polusklopljenih kapaka, nadrazena koza, stisak kolena koji jos oseca na svom struku, vlazne prepone, poljubac. Ili je to bio vise ugriz. 
            Stisak rukama, njegovi prsti zariveni u njene butine, jezik na usnama, na vratu, zubi, vrisak. Tisina...             Osmehuje se opet, okrece se na stranu, sneno otvara oci. Trazi je pogledom, krevet je prazan. Soba? Ustaje tromo. Haljine nema na podu. Doziva je. Umesto odgovora cuje samo odjek svoga glasa. Ne pronalazi pogledom ni jedan njen trag. Zove recepciju. Gost sa tim imenom jutros rano se odjavio. Soba je placena. Ne, nema poruke. Bes...  
            Ugasila je telefon. Zvuk zvona joj ide na zivce. Postaje nervozna. Topla kada resice sve. Nema vise potrebe o tome da razmislja. Dobila je sta je htela. Coveka prijatnog izgleda, ostrog glasa, cvrstih ruku koji je ispunio njene zelje. Dobila je seks o kakvom je mastala. Dovoljnu dozu grubosti, nekontrolisane strasti, slobodu da reaguje onako kako se oseca bez kocnica, bez stida, bez straha. Da je ostala to jutro, prvo sto bi videla u njegovim ocima bilo bi bas ono sto nikako nije htela, sopstveni stid. Podsecanje na ono sta je uradila. Podsecanje da to nije ono sto je drustveno prihvatljivo, nije ono sto se od nje ocekuje, nije ono sto bi sebi trebalo da dozvoli. Nije kulturno, a ona je kulturna devojka, zar ne?  
           Spustila je nogu na gas. Mislice o tome nekad kasnije. Bilo je lepo. To je jedina istina. I to je sve o cemu treba da razmislja kada se toga seti. Zavrsila je s tim. Trebalo joj je samo jednom da oseti tu slobodu i tu vrstu uzitka. A bilo je drugacije nego ista do sad. Nasmesila se...  
            Okrece zurno njen broj. Zvoni... Predugo zvoni. Okrece opet. Opet. Opet. Pozvani korisnik trenutno nije dostupan.Uplasila se. Vrti u glavi jos jednom sve dogadjaje od prethodne noci. Nije uradio nista preterano. Cak neke stvari koje je planirao nije uradio. Nije postojalo nista sto bi bilo previse. Uzivala je u svemu. Uzdah ne laze. Pogled ne laze. Telo ne laze.  
           Seda na ivicu kreveta. Zasto? Javice se do uvece. Mozda joj je samo trebalo vremena da malo razmisli. Da svari sve sto se sinoc desilo. Koliko god da su iskreno pricali pre toga, koliko god da su razgovarali, ipak je on samo nepoznati muskarac. Treba joj samo malo vremena. To je to. Zasto ne moze da ubedi sebe da je to istina onda?   
          Prolazi kroz kosu prstima nervozno. Uzbrzano disanje, bespomocnost, trazi u glavi razlog, opravdanje, izgovor. Sta ako je nikada vise ne vidi? Mora je pronaci. Mora saznati gde je. Zeli je...Jos je zeli.  
            Spusta se u penusavu penu. Toplota joj grli telo. Nezni osecaj opustenosti se siri polako kroz nju. Ugasila je svetlo u kupatilu i ostavila otskrinuta vrata da tek malo svetla iz hodnika moze uci. Spusta se jos malo nize u vodu i sklapa oci. Vidi njegov lik. On nadvijen nad nju, njegovo telo, kapljice znoja i napregnuti misici. Ugrizla je usnu. 
            Otvara oci. Ne sme o tome da razmislja. Sutra se vraca svom svakodnevnom zivotu, svojim svakodnevnim obavezama. Sinoc je zavrsila sve sto je imala s njim. To poglavlje je gotovo. Ali bilo je lepo... 
            Bilo je... Njegov glas, usne, jezik. Reci koje je izgovarao. Od kojih je crvenela. Od kojih je osecala trnce u stomaku. Ponavljala je sebi prestani. Ali nije smirivala svoje ruke. Zelela je jos. Osecala je da radi sebi nesto sto ne bi trebalo, nesto sto je rekla da nece, ono sto je htela da spreci svojim odlaskom, bezanjem sa tog mesta htela je pobeci od takve zelje.  
           Stiglo je olaksanje. I suze. I pitanje na koje nije imala odgovor. 
                        A sta cu sad, dodjavola? 



“ Vi zelite da postaneteono sto jeste? Koliko cesto sam Vas cula da to govorite?Koliko cesto ste se zalili sto nikada niste upoznali svoju slobodu? Vasa dobrota, vasa vernost- resetke su vaseg zatvora. Uvenucete od tako malih vrlina. Morate nauciti da upoznate zlo u sebi. Ne mozete biti delimicno slobodni: I Vasi instinkti su zedni slobode, Vasi divlji psi u podrumu oni laju za slobodu. Oslusnite pazljivije, zar ih ne cujete?” 

“ Kad bi samo uspela da zamisli dovoljno jasno, obistinilo bi se. “ 

“ Vecina ljudi kad je pogleda, vidi samo odredjenu skupinu kostiju, razlicite polozaje koji popunjavaju prostor. Ali on je video nesto vise od njenih usta I ociju,od gradje tela, mesnatog prerusavanja. Drugi momci su bili vise nego srecni sto uzivaju u predstavi, sao su hteli da se zabave u pozoristu senki tela. Ali on je morao da dodje iza scene. Zaronio je u rudnik, u tamu, I izvukao zlato, njeno novo ja, bolje ja.” 



A ja stojim i gledam te kako postojis!? 

To sto je bila u stvarnom svetu nije zanemarilo cinjenicu da svet iza ogledala postoji. Ona je bila tamo. To nije bio san ni masta. Bila je vrlo svesna svakog koraka koji je napravila. Iako je znala da ne vredi, da je nijedan korak nikuda nece odvesti. Hodala je. Ona je bila tamo. To sto se desilo bilo je stvarno. I... ostavilo je posledice. 
Vec je bila naviknuta da ce joj ceo dan proci u odgovaranju na sms-ove zanimljive prirode, isto tako da ce i sama postavljati zanimljiva pitanja koja mozda do tada nikome nije postavila. Ne zbog straha vec zbog bliskosti. Postaviti pitanje sebi u ogledalu i cuti neki drugaciji, tudji glas koji daje odgovore koje ti ne mozes da izgovoris je nesto za cim je zudela celog zivota. Sve oko nje je moglo da se zaustavi, da prestane da tece uobicajnim tokom, sve je moglo da saceka osim njenog odgovora na postavljeno pitanje. Nije bilo vazno na kom se mestu nalazila, niti sta je radila odgovor bi bio prosledjen u najkracem mogucem roku. Odmah. 
Kako je vreme odmicalo stvari su postajale komplikovanije. Folderi novih saznanja su se punili i bili selektovani. Svaki je imao svoje mesto. U kasnim vecernjim satima dok je ispijala caj sa rumom ona bi proveravala ponovo ih citajuci. Opet, opet i opet. I nakon ispijene soljce caja. Puno je razmisljala, celu sebe dala, pokusala da odluta do njegovog mozga, da razmislja kao on, ne da bi vise znala o njemu nego da oseti sve te stvari koje prozivljava. Zelela je da ponovo ode tamo, iza, ali to nije bilo ono sto je ocekivala. Tamo ne bi dobila ono sto zeli. Kada bi otisla tamo osetila bi nedostatak bliskosti koji je imala ovde. Ne sa samom sobom vec sa njim. Sa djavolom. Dobila je mnogo informacija o njemu na osnovu cega je mogla videti ceo njegov svet. Tacno je zamisljala kako se odvijaju i prolaze dani u njegovom zivotu. Svaki sat koji bi prosao popunjavao je prazninu u njoj, ono nesto sto joj je nedostajalo, vreme provedeno sa nekim ko nije tu. Sa nekim ko prija. 
Bila je psihoterapeut. Njene terapije su mu prijale. Jasno su se videli znaci napredovanja kod njega. Njegovo ozdravljenje je lecilo nju. Cinilo je srecnom sto moze celu sebe dati nekome ko je imao nedostatke, nekome ko ni na izgled nije bio savrsen. Nekome koga je zelela takvog pokvarenog, neispravnog bez potrebe da bilo sta menja na njemu ukoliko on to sam ne pozeli. Nekome ko je bio potpuna suprotnost svega sto je privlacilo. To je za nju bilo pravo savrsenstvo. Jedini problem u celoj prici bila je njihova zelja. Ocajno su zeleli jedno drugo. Toliko ocajno da toga nisu bili svesni. Nisu bili svesni razlicitosti njihovog zeljenja. On je zeleo desnom a ona levom stranom bica. Ona je bila toliko duhovno uzdignuta u odnosu na njega da je njegova duhovna plitkost nju frustriralai cinila nesrecnom samo zato sto nije mogao da sagleda njenu velicinu. Kad god bi rekao da je u redu znala je da nista ne valja, da nista nije u redu. Njegovo razmisljanje bilo je toliko siroko da ona nije uspela da dosegne do tih granica, nije mogla cak ni da im se priblizi, ni da shvati mnoge stvari o kojima je pricao sa nekim jedva primetnim odusevljenjem ali mirnijim I nekako vedrijim tonom. To je bilo ono sto je njega cinilo besnim, napetim i grubim. Neshvacenost. To nesto sto ona nije smela, nije smela da ga ne shvati. Sve osim toga je bilo prihvatljivo. 
Imali su svoje zivote o kojima su nesebicno pricali, koje su osudjivali i trazili misljenje druge strane. Uvek bi to misljenje ostalo ono zadnje o cemu bi se nocu pre svakog sna razmisljalo. Sutradan bi se sasvim drugacije razmisljalo o toj situaciji, mnogo primetno sa tendencijom obe strane da se nista nije promenilo. Promenili su zivote jedno drugom jer su prihvatali ono sto nisu posedovali a bilo im je poklonjeno. Upoznali su sebe, prave sebe iznutra. One sebe koje ne mozes nigde sresti, one koji nikada sebi ne bi iskreno odgovorili na pitanja na koja se ne odgovara. Oni su uspeli. Bili su medaljon sa dva lica. Ta dva lica su pripadla istom medaljonu. Bili su jedno. Jesu, bili su. 
Problem bi nastajao onda kada bi jedno od njih dvoje uporedjivalo ovo drugo sa nekim koga su poznavali ili koga poznaju. Kada su se ponasali na nacin na koji se ponasaju sa nekom drugom osobom. A ne mozes se prema sebi ponasati isto kao prema nekom drugom. Nisu videli, nisu shvatili da grese. Njih dvoje skupa, kao jedno, bili su pulsirajuci ego leve i desne hemisfere mozga koji je mogao da osvoji citav svet do trenutka dok nije pocelo nadmetanje koja je strana jaca. Tada su pali, tada su obe strane oslabile i doslo je do ludila. Puls leve strane je poceo da se oseca na desnoj strani, trzaji desne na levoj. Mozak je poceo da radi kako ne treba jer je gledao sve druge organe ne gledajuci sebe.