Kako smo uopšte dozvolili da se toliko udaljimo mi koji smo bliski jedni sa drugima. Mi koji pokušavamo, ne, pogrešila sam. Mi koji uspevamo da se razumemo? Zašto? Da li nam ipak više odgovara da budemo neshvaćeni, da budemo bliži ljudima koji nas ne razumeju da bismo žudeli za razumevanjem? Ili da dobijemo to sjajno mesto predavača, da u drugima budimo svest koju ne poseduju, koja je u komi. Oh... koliko stranaca oko mene. Onih, mojih najbližih. Da li te zaboli tvoja savršeno sklopljena rečenica koju neko skrnavljeno prepričava, bez razumevanja, bez njenog najfinijeg ukusa na jeziku koji zaudara dok je taj neko izgovara. Dok je ti izgovaraš miris je sladunjav i lepljiv, ulepi sve misli i stvara celinu. Taj neko zna da je ta rečenica važna ali isto tako zna da je ne razume, ali će se svakako služiti njom jer... ti si je rekao. Zaboli me svaka pomisao na pesme i priče koje se bace zato što nema ko da ih razume, zato što nema ko da ih pročita i da im život. Jer svaka napisana reč počinje da živi ne kada se napiše nego kada se pročita. A nastavlja da živi kada se razume i doda joj se još jedna koja se na nju nadovezuje, prirodno, napisana istim razumevanjem ali tuđim rukopisom. Gde su nestale sve divne pesme koje sam čitala? Gde su nestale sve priče koje nemaju kraja ali su zapisane i nikada nikome neće biti iste. Svaka priča promeni nečiji život. Trenutak pre nego je pročitana mišlenje o nekoj stvari je bilo izgrađeno, potkovano svim dostupnim i prihvatljivim argumentima i tada, baš u tom trenutku naleti priča i dokaže suprotno, zapitamo se i poverujemo joj jer je tačnija od našeg mišljenja i promeni naš život. Za jedno slovo ili za jednu reč. Ali.. hmm.. zar ne znaš? Ukoliko samo jednu reč u rečenici promeniš ili dodaš jedno slovo smisao se potpuno menja. Kada bi vetar ili kiša mogli da govore rekli bi nam sve ono što nam drugi ćute i boje se da kažu.
Pitam se... zašto smo dozvolili da budemo stranci, kuda smo pobegli, od koga i zašto? Jedina stvar koju podnosimo teže od nerazumevanja je razumevanje. Zato i postajemo stranci jer kad to nismo druge vidimo kao sopstveni odraz u ogledalu. Kao sebe same. Kao ono čega se najviše plašimo. I tada mi postajemo stranci kao što i ti drugi postaju stranci. Bežimo uzaludno ali konstantno. Možemo pobeći od odraza u ogledalu ali od nas samih nikada.
Kada prihvatimo sebe prihvatićemo i one slične nama. One koji nas razumeju, one koji nisu stranci. A to, to što smo stranci sami sa sobom je disharmonija svesti i podsvesti. Mi smo i jedno i drugo. Kao što ne možemo biti Mi kao množina ukoliko smo sami.
Нема коментара:
Постави коментар