Može mi se...

U stvarnom svetu ti je tako. Ili si stigao na vreme ili si zakasnio. Ne možeš i da kasniš i da stigneš na vreme, žao mi je. 
Ako ne zeliš reci... postoji uvek neko drugi... ko želi. Ne možeš da ne želiš a u isto vreme da to ne puštaš. Ne može. 
I ako se usudjuješ već da uradiš nešto... uradi ga kako treba ili ga nemoj ni raditi... 
Lepo je to... maštati, sanjati, želeti... ma sjajno je, ali još je lepše živeti stvarno, sa svimm tim i bez svega toga. Ideš ulicom i nasmeješ se onome kome želiš jer... može ti se, tako si u mogućnosti. U autobusu slčajno očešaš neciju ruku i dodirneš se sa njegovim pogledom, osetiš struju koja ga je prodrmala i izađeš na sledećoj stanici. Svi mi imamo tu stuju u sebi koja uzdrma nekoga. Nekoga ne uzdrma. Ali je svakako imamo... hajde da se peckamo. Zašto da ne kad već možemo.