Tako me čuješ i razumeš. Tako me čitaš, tako me pišeš. Zašto onda ne shvataš da postoje i oni koje nisi spreman da vidiš, one u koje ne veruješ da postoje a koji su svuda oko tebe. Naprave ti haos u glavi, trzaje u telu, lepršavo peckanje u stomaku. Čuješ u pesmama. U onoj pesmi kada slučajno naiđe na nekom tv kanalu koji nisi želeo gledati. Pa zastaneš zbog unutrašnje borbe željenja i ne željenja. Vidiš li šta je pobedilo... zastao si. Tu su, svuda oko tebe. I tamo i ovde. Nekada na oba mesta istovremeno. Zar misliš da je moguće postojanje samo onoga što razumeš, samo onoga što si shvatio i video? Toliko toga... je oko tebe, u tebi, sa tobom. Oh... toliko si slep da vidiš sve te stvari kojima ne veruješ, koje ne možeš ni zamisliti u svojim rukama...između svojih prstiju, u najjačem stisku svojih misli. Mili moj... tu su, ne vidim ih ni ja ali ih osluškujem. Uvuku se unutra pa ustreperim kao harfa... vibriram, zračim, sijam... tresem se... a nije mi ništa i sve mi je. U meni je oko mene je...
Jedna poruka je sastavljena od mnogo simbola i razmaka između njih. Vrlo čitkih, vrlo razumljivih ali to je samo zato što si naučio da razumeš te simbole. Tek smo progledali, tako smo bili slepi i tako puno imamo učiti... sve one simbole koji žude da budu otkriveni, da ih ti otkriješ i dokažeš mi njihovo postojanje, opravdaš njihovu vrednost, njihovo značenje...
Čitaćemo ih unazad, od sredine...bilo kako samo mi obećaj da ćeš ih pronaći, da ću ih pronaći. Obećaj mi da nismo slučajno ovde, na ovoj strani koju čitamo oboje, koju pišemo oboje slušajući “ La bohemia” u pozadini... čuješ li moje osećaje, čuješ li taj vrisak u meni, čuješ li i sve ono što neću da kažem zbog sebe, zbog tebe, oslušni...osećaš li moje reči, govoriš li u sebi ono što nisam izgovorila...?Simboli... moji mili simboli nisu ni slova, nisu ni reči, nisu ni ćutanja... Neće se nikada roditi ni izrasti ako im ne dozvoliš da budu otkriveni...ako ih ne prihvatiš bez verovanja, sa razumevanjem koje ne razumeš i koje nikada nećeš razumeti...ali nije ni bitno, bitno je da ih prihvatiš da ne budu siročići jednog surovog sveta, savršenog sveta u kome se sve razume osim njih...Hajde razumi ih, prihvati ih... Skote jedan!!! Diši za njih. Toliko vazduha imaš, nesebično ga podeli... možeš li? Veruj u njih. Samo daj...uradi nešto... abortiraće tvojom krivicom i mojom nemarnošću što sam im dozvolila da se razviju u mojoj utrobi...u najdubljem kutku moje podsvesti.
Нема коментара:
Постави коментар