Leva noga ispod sedalnih površina desna savijena u kolenu. Sedi i gleda otvorenu belu stranicu. Ruke su spremne, samo što nisu počele tipkati. On je posmatra ali ne može da odoli, želi da bude pored, da bude blizu, da je dodirne i oseti tu strast koja se sprema da izađe iz nje. Prilazi polako, ne želi da prekine tok misli. Lagano se spušta pored nje. Prebacuje ruku preko njenog ramena. Jednom rukom koja je ostala slobodna počinje da kuca...
Za tebe reči nisu suština, za tebe su one armatura na koju posle kačiš boje. Dugo sam gledao zamagljenu sliku sećanja na tebe, svih ovih godina. Ali onda eto nje, poluotvorene oči, otekle usne, i ona dva istovetna udubljenja koje je pravila njena klavikula. Biće, osoba, žena. Sva laka i svilena kao želja. Ono što je bilo i ostalo vredno divljenja, tačnije je njeno strasno saosećanje sa svakim neobičnim ili napuštenim stvorom što živi s one strane granice prihvatljivog i sada, deset godina posle...
Umetnost.
Ona je romantična luda i nema predstavu o tome koliko su umetnici loši ljudi.
Sada se savim sklupčala ispod moje miške, i nisam se ljutio na nju zato što sam znao da je niko do sada nije voleo . Tačno sam razumeo kako je stvorila samu sebe, kako je baš kao i ja , ušla u svet koji joj je oteo mene.
Нема коментара:
Постави коментар