Zašto bi iko ikada očekivao od mene, od tebe od bilo koga da je savršen? Nismo savršeni...grešimo ovim ili nekim drugim korakom. Već smo opasno pogrešili i na skali savršenstva smo pali jedan stepen niže. Ne očekujem da se ljudi ponašaju onako kako sam donekle možda priželjkivala. Svako je ono što jeste i ništa drugo i ništa treće. Nije ono za koga ga smatramo, ma koliko poznavali bilo koju osobu. Bliske osobe posebno. Oh..tako su nesavršene...tako smo ih lepo obukli kao majka svoje dete i vezali mu satensku traku u kosu. Ali i to dete zaplače i to dete ima svoje momente nesavršenstva. Kako sam se ikada mogla ponašati u skladu sa očekivanjima drugih ljudi? Šta sam trebala biti da bih svima odgovarala? Da bih tebi odgovarala ili sebi. Šta? Koje sam reči smela iskoristiti, kojom metaforom zameniti stvarno značenje određenih stvari? Zašto? Da bi ti bio srećan? Ti ne znači isto što i mi. Kakav kodeks ponašanja i delanja je napisan za mene samo?! Zašto? Da bih nekome bila savršena? Opet pitam zašto? Da bih ispunila tuđa očekivanja? Od mene se nešto očekuje? Zašto? Kako dođeš do tog stadijuma da očekuješ nešto od mene pa da ako to ne uradim mi zameraš ili se ljutiš na mene? Ko ti daje za pravo da očekuješ nešto od mene? Da li pre bilo kakvog upoznavanja potpisujemo ugovor tipa “ovo smeš a ovo ne smeš da uradiš” ili “ovako možeš a ovako ne možeš da se ponašaš” ? Šta sam ja onda ako će mi neko drugi govoriti šta smem da radim da on ne bi bio povređen, uvređen, ranjen? Gde sam tu ja? Gde je tu ono “smem da uradim šta god hoću” a tvoje je da to prihvatiš ili ne prihvatiš. Kada dolazi momenat prelaska granice i teranja sebe da se ne pređe granica? Granica čega? Granica zašto? Zbog drugih uvek? Hoću da mislim i da kažem u svakom trenutku baš to što mislim i kažem, ne vezano za tvoje slabosti koje mogu ili ne mogu podneti to. To nema veze sa mnom to ima veze sa tobom i suočavanjem sa mojim razmišljanjem ili mojom reakcijom. Ko si ti da mi kažeš da to ne treba da bude tako? Ko si ti da mi kažeš da nisam smela da uradim ono za čim je moja unutrašnjost vapila? Zašto? Zato što ćeš se ljutiti na mene ili ću prestati da ti budem važna jer si ti rekao da tako ne smem da razmišljam da to ne smem da osećam. Kada prećutimo ljutnju to znači da nismo ljuti? Kada prećutimo bes to znači da nismo besni? Ili smo možda licemeri prema sebi da ne uvredimo druge? Koje druge? One koji nam organizuju pravila ponašanja i dozvoljenu dozu osećaja zato što oni misle da je to u redu... Važi ali malo sutra ili malo juče, onda kada sam to dozvoljavala zbog neznanja i slabosti.
Ne kažem da sam postupila ispravno. Nisam!!! Ali sam se tada tako osećala i neka mi nikada ne bude oprošteno...neka gorim u paklu i sve ostalo... ali sam bila osećaj, eksplozija, bes, bol, ljubav... baš u tom trenutku kada sam to osećala. Ne govori mi da mi nećeš oprostiti. Ko si ti da mi oprostiš ili ne oprostiš nešto...zapitaj se? Kad se dogodi taj momenat da sebi daš za pravo da sudiš drugome, da osuđuješ drugoga, da donosiš odluku o tome da li ćeš ili nećeš oprostiti nekome ?
Niko nije savršen... možda taj isti niko ni ne želi da bude savršen!
Нема коментара:
Постави коментар