Igra...

Kada si imala zadnju puš pauzu? Evo krećem na pauzu. Zadnja je bila pre pola sata.Vrati se. Srećno ti bilo u obavljanju poslova..Neću. Vrati se :). Izdrži da ne zapališ dok ti se ponovo ne javim možeš li to? Volim cigare. Ne sumnjam. To cu možda sutra probbati. Sutra ti to neću ponuditi sačekaj, ne boj se, neću dugo.. Onda još bolje ;)Dakle? Igraćeš moje igre? ili odustaješ?

Kako on voli da... Da postavlja pravila a ne zna... ne može ni slutti da, da ja mogu prihvatiti njegovu igru, mogu se igrati ali po mojim pravilima.

Nikad ne odustajem. Javiću ti se kada se vratim, pa ćemo videti.. Ali uz kršenje po kojih pravila :) Ok, lep provod.

Otišao je, a ona je ostala zbunjena i sluđena... izgubljena i nađena u isto vreme. Cigareta je bila između kažiprsta i prsta do njega. Ovlaš usnama je obuhvatila, kresnula upaljač i zvučno povukla prvi dim cigarete. Možeš ti dečko biti, zabavan i luckast do prekosutra ali meni nećeš određivati pravila... Nikada mi ne govori nemoj to da radiš jer... veruj mi uradiću samo zato što si rekao nemoj, ne namerno, ne sa tim ciljem, prirodno skroz,potreba koju ne mogu da savladam.. izvini, nije ništa lično.

Svo vreme je razmišljala o njegovim pitanjima i shvatila je da mnogo više može saznati iz pitanja koje postavlja nego iz odgovora. Odlepila je za njim, za manipulatorom. Pitala se koliko je očigledno da je poražena, da je pobedio bez poštene borbe. Da li je zaista tako lak plen? Toliko naivna? Ma ne, samo mi se čini...

Ve' si se vratio? Da. Dakle, da li si se strpila? Stripila sam se.. Krenula si na pauzu? Ne. Nisam pu[ila od kad si oti[ao, sada je kasno, mogu i ovde da zapalim.

Dobro, slagala sam ga, pa šta. On to nikada neće saznati. Ne može, osim ako mu ja ne kažem, a zašto bih mu rekla. Dakle, zamislićemo da ja uopšte nisam išla na puš pauzu od kad je on otišao da završava svoje obaveze i nisam za to vreme ispušila tri cigarete, nisam ni slučajno.

 Da, želim da je vidim što pre. Nedostaje mi...

Da, mislim zbog toga. Ona nema telefon? Ili mail? Ona ima obaveza a ti bleiš ceo dan??? Zato ti nedostaje? I posle toga ono što ti je preko potrebno. Hoćeš da ti potvrdim ono što želiš da čuješ od mene. Nema problema isfrustrirani nesrećni čoveče, ja hoću da ti pomognem, mnogo si mi drag, želim da se lepo osećaš dok se kuckaš sa mnom jer... ja zaista imam lepo mišljenje o tebi.

Dobro rekla si da ti postavljaš granice u svojim igrama? Sebi ne drugima ali ne namerno.. A ti postavljaš i pravila?Ne namerno. Tako se desi. A sada, kada ja postavljam pravila, da li ti i dalje postavljaš granice? Da. Jesi stavila kafu? Jesam. Zapalila ili čekaš kafu? Da.

Pravila postavlja uvek onaj ko manje voli. Nema pravila sa tobom. Ona ne postoje, ceo život, zajednički stvarni život je igra, igra u kojoj neko mora pobediti. Ali ja sa tobom ne želim da se igram ja želim da budem igra, da budem ples...

Nebo će se smejati...

Dva dana, dva dana i dvadeset pet poziva. Nikad nisu tu. Dobro, lepo se provode. Doručak, ručak, večera.... zabava... Drago mi je. Jutros sam čula promukli glas, osećalo se kroz pojedine reči da joj je nos zapušen, bila je drska i neljubazna. Bila je bezobrazna. Povredila je, bez osnove, bez razmišljanja... nadam se da će preneti da sam zvala. Rastužila me je. Plakala sam, nije mi bila namera da... volela bih da sam mogla da utičem i da je sve bilo potaman. Nadam se da će bez obzira na to... na kraju reći da... da je bilo lepo.

Mislila sam da više...

Na skali od jedan do deset... da li sam omiljeni broj?  Ne, ne dan mog rođenja nego onaj drugi, zapravo treći... Dogodilo se nešto, ne mogu da shvatim... ne pogađa me ali me tera da... da, da se plašim da... da ne treba da govorim neke stvari. Lepo kaže Dostojevski... Neke stvari ne treba reći svima, neke stvari ne treba reći ni prijateljima a neke stvari ne treba reći ni samom sebi. Njemu sam rekla stvari koje nisam ni sebi rekla. Osećam se prevareno. Radim sebi nešto što ne volim da meni rade neki drugi ljudi... nešto što ne volim ja da radim drugim ljudima. Ko sam Ja? Ko je on? Ko su drugi ljudi?

U situaciji kad sam mislila da trebam brinuti o sebi i povratiti se... mislila sam o njemu. O njemu koji nije drugi ljudi. A drugi ljudi su bili kraj mene, ali nisu postojali. Ekran sa pozitivnom energijom mi je bio pred očima i dok sam žmurila. 

Nedostaje mi, nedostaje mi sve ono što sam imala a nemam više. Jesam li ja to uzela i potrošila pa ga nemam više ili je uvek tako samo.... samo na početku? Znam da ovo nije kraj, možda se nadam da nije... možda je odavno kraj? Nisam ni za početak znala da je početak. Zašto bi sada situacija bila jasnija? 

Pajac se smotao, urolao se i spakovao u kutiju. Nema ga više. Ne. Na kutiji su ostali, složena rubikova kocka i lopta. Zalupila je vratima izlazeći iz sobe. Lopta se zaljuljala i gurnula kocku, kocka je pala na pod i razbila se na 26 jednakih kockica različitih boja. Lopta više nije imalaa otpor, otkotrljala se... kutija se otvorila, ništa nije izašlo iz nje. Ni pajaca više nema... možda spava? A možda nikada nije ni bio tu...

Još samo dva dana. Brzo će proći i onda. Taj će zagrljaj zameniti sve. Brige će nestati, nebo će se smejati. Sve će postati ružičasto i lila, imaće krila i istančanu maštu. Živeće u raznim čarobnim zemljama i igraće se sa dečijim igračkama. Pevaće pesme i biti nasmejana... ali onako, pravo nasmejana od srca. 

Poželi...

Išli smo, skupa. Lep prizor...sunce i njegova toplota. Smrzla sam se. Poljubila sam mu lakat, to se desilo sinoć. Nije mi pomilovao lice... Da je bio tu uradio bi to sigurno, i ne samo to, gledao bi me pogledom... onim pogledom...kao kad me ljubi, kad mi ovlaš ljubi usne... Ali nije, nisam mu videla oči. Nisam ni njega videla..nije bio tu. Nedostaje mi.. 
Slagala sam ga, bojala sam se da ne pomisli da sam...

Vratio sam se. Da li bi promenila kraj filma? Ne bih ništa u filmu menjala :) Da li si ti gledao film vikend u Oviedu?Ne... ljubavni film? Pa... recimo. A ti imaš problem sa ljubavnim filmovima? Sa većinom... Uglavnom imam problem sa krajem, živeli su srećno do kraja života.

Patetika, koračao je za njom, nikada dovoljno blizu ali želi je, mada neće da prizna sebi. Nedostaje... da li da rasčlanim tu reč na tri kraće i da iza prve stavim zarez da bi bilo zvučnije? Hoću li shvatiti poentu? Još jedan važan dan... ispred nas je a sutra ću reći opet nam se nije dalo... Dalo nam je se, samo nismo znali da uzmemo, ti zbog tvog straha ja zbog nedostatka ludosti. Bićemo i tad skupa. On i ja. On line. Sa telefonima u rukama... Sjajno. Ma prelepo..  

Javi kada je objaviš. Neću :). Hoćeš :) . Ma ne. Da. Neću je objaviti. Nije za javnost? Jeste ali moram biti anonimna.Misliš da ja ne znam da si to ti :) . Pitanje ili konstatacija ? Konstatacija. Nećeš znati, iako sam ti sve rekla;) ama baš sve. Hoćeš da se pomučim, da zaslužim... Ne... neću da čitaš moje priče...nije to za tvoje oči, ti ne voliš ljubiće ti voliš teška dela, ne tužna, teška...

I svaki put zaćuti, svaki put kad spomenem... ali to me neće zaustaviti jer ja nemam problem sa tim, on ima. Imam tu slobodu da kažem kako se osećam, šta volim i ne volim, šta hoću a šta neću, on nikada neće imati jer je zarobljen... svojim strahovima... 

Proveravas me? Ne. Proučavam te. Smeta li ti to? Ni malo.. Zabavno je :) Do kog si zakljucka dosao? Hm... kako na to da odgovorim sa da ili ne? Nisam rekao da je igra gotova...Jos uvek igramo? Dok ne kažem da je gotovo.Ok. Može li strah da prija? Da. Može li sloboda biti strašna? Ne. Da li treba da se voli ono sto se ima kad se nema ono sto se voli? Nisam kompetentan da savetujem o osećanjima... Da ili ne. Logičan odgovor je ne. Znaci ne. Konačan odgovor je ne.

Kako je namazan I bezobrazan. Divim mu se. Tako je... hmmm... nemam reči. Dopada mi se jako, jako, jako... Da li sam upala u paukovu mrežu? Jesam. Da li ću mu pokazati? Ne, ne i ne. Neću sigurno. Nećeš me nadmudriti ti... ti... ti...đavole jedan.

Prevalio je te reči... rekao je da će poželeti... Nasmejala se. I ona je poželela... Sada su zajedno sedeli na trećem... ispred nekih vrata. Pričali su i smejali se, poljubila ga je u obraz. Bezuslovno su se voleli i verovali jedno drugom... i da... nisu živeli srećno do kraja života... 

Pred ogledalom... borba ili sloboda?

Ukoliko postoji nešto što želiš reći... U svakom slučaju, na bilo koji način, lepo je pričati sa tobom.

Uh... čitam ponovo i ponovo i ponovo...LEPO JE PRIČATI SA MNOM... i kako očekuje da mu odgovorim posle ovoga a da se pre toga ne istopim i postanem kaša... Sabrala sam se, ne smem sad pokazati slabosti.

Pre svega ću te zamoliti da prevedeš ono što sam napisala,kad taj zadatak bude ispunjen....Možda sam bila prestroga... moram još nešto napisati...Da li je to ok ?

 Dobra ideja...

Kad tad će prestati... dobro... Zašto mora odmah da se oprašta od mene i da mi stavlja zagradu? Ja vrlo dobro znam da sve što ima početak ima i svoj kraj... Ali ovako, ovo, previše je...rastužio me je na samom početku, da bih još više vapila za njim...Uvek je najzanimljivije ono što se ne zna ali je neprocenjiv osećaj naći ono što je skriveno..Ćaskanje sa tobom je uvek zanimljivo i jako mi prija. ;)

 Hvala! Da znaš da me još drži dobro raspoloženje od juče zbog toga..

Mi smo u odnosu, nekom? Mi? Ti i ja, ti mi?Zbunio me je... totalno.

Ako ne želiš da pričaš o tome, nećemo pričati,

 Primetila je da su reči postale mekše, bliskije, nežnije, ličnije. Osećala je kao da ga dugo poznaje. Ni jednog momenta nije pogledala na sat, nije joj bilo važno vreme, nije je zanimalo mesto, bila je tamo u ekranu, bila je slova i on je bio slova. Istim pismom su pisali, samo su se boje razlikovale. 

Ako obećaš da ćeš pored svih svojih borbi, inaćenja i ideala naći vremena da stvoriš svoj svet koji ćeš gledati mirno i sa uživanjem. To je mooja sloboda :).

Opet to radi, toliko sam ti glasno u sebi rekla da me ne podsećaš na moje pisanje da mi je više muka... neću da ti kažem i tačka, nemoj više to... I čekaj sad... sve više me podseća na...

Osetila se dovoljno slobodno da to napiše, pa zar do malopre nisu pisali o slobodi, a ovo je bila njena. Osetila je njen miris, ukus... boju. Bila je srećna. Otišla je pod tuš pa na spavanje, jedva je čekala da dođe sutra... Radovala se novom danu.

Sunčano jutro, nekada joj je to smetalo, danas joj je bilo svejedno. Kafa je mamila mirisom. Četiri cigarete, sunce, svežina vazduha. I danas će mi pisati... jedva čekam danas, još uvek je jutro. Posao... kafa u mraku. Čitaće knjigu dok ne prođe vreme kad treba da počne. Muzika... opet ta pesma. Miracle of love... zašto me podseća na njega? Ne znam. Reflektori, ne, svetla, ali u odnosu na mrak od pre par sekundi bili su reflektori. Nije joj smetalo. Bila je radosna, ljudi su dolazili i odazili, svi su primetili promenu na njoj. I ona je primetila. Pauza.... otišla je do kabine, kabine u wc-u. Telefon. Učitava....

 Šta me je odalo? A i mislio sam da si bezbednija ako me ne poznaješ :) 

Ne konstatuje me, moje insistiranje da ne želim da mu smetam. Znači li to da mu ne smetam? Znači li to da mu prijam? Da želi da komunicira sa mnom? Zašto se onda nije prvi javio? Joj... neću da se gubim u svojim razmišljanjima, želim samo da mi bude lepo i želim... da komuniciram sa njim koliko god bude želeo...

Evo me. Jos 2 receniice i gotova sam. Dobro... čekam. Nemoj se smejati. Hm... verovaćeš mi na reč da neću ?Neeeeeeeeeeeee, ja se smejem.

Klasičan primer žene zaljubljene u egoistu. Situacija u kojoj se muška osoba pred ogledalom, u sebi obraća ženi koja stoji pored njega.

Čekaj da razmislim...Čekam. Pa opet ne mogu da te zamislim ali to mi je draže... lepo je kad fizički ne požnaješ nekog... I pored svega toga je taj neko pametan ;) Jako pametan. Sad mi laskaš. Želiš li još nešto da pitaš, kada završiš onda sam ja na redu i...

Oni su ga doveli... dakle desilo se nešto protiv njegove volje što naziva svojom slobodom. Slobodom koju ne želi, sloboda koje se plaši.

A što uopšte moram da znam kako izgledaš kad te ja zamišljam u svojoj glavi kako ja hoću i kako neću i kako kažeš bilo koju reč slika se menja ali nije ni važno ili možda jeste? Da me ubiješ ne znam...  Smiri se, polako,  to si htela, izgled nije bitan za to.... 

Žali za nečim što će izgubiti ili za nečim što je izgubio time što je našao nešto drugo, nešto novo.

Unutrašnja borba, borba ega i osećanja. Ponos i suočavanje sa istinom. Koja je njegova tajna? Šta se to krije u njemu, iza čega se on krije...?

Imaš li ... u svojoj sobi? Samo na knjizi. Ne mislim na crtež, mislim na predmet... Nemam. Kada si poslednji put plakala? Plakala sam u petak uveče. Trudiš se da kada plačeš budeš sama? Obavezno. Koja je boja tvojih očiju?Braon, svetlo braon...

 Ipak osećanja nisu ubijena zato što ih ego drži zatvorenim. Ali opet ukoliko ego sazna, osećanja će ga ubiti. Jako mi se dopada ovo poređenje ova borba. Opet, sve to ne mora da bude istina ali ja imam  sva prava ovog sveta da... shvatim samo i jedino onako kako ja hoću. Zar ne???

Tako mala suza...

Samouverena osoba sa stavom i istačanim razmišljanjem. Onaj koji analizira i manipuliše. Znala sam da je poseban. On je Bog... a drugi je svevideće zlo, negativac, dok je...  osoba koja izvlači iz problema, apsolutna savest svačija...tako da ga doživljavamo kao nas same ali sa one druge strane...svesti.

Ništa mi njie jasno, ništa ne razumem u isto vreme me i zbunjuje. Ah...da napravim pauzu?Hvala ti što me čuješ...u smislu da nije imao potrebe da zbunjuje, apsolutno je jasno da su isti bez obzira na podvojena stanja svesti. Zbunjujuće svakako, za nekoga ko ne prati kao i za one koji prate. Savršeno.

Ovo je jedna celina, jedna rečenica u kojoj sam ja i rađanje svake...Osećaj je divan... letim. Uobrazila sam se... malo me je sramota. Zahvalnost. Pišem... brzo, neću da razmišljam.

 Nakon četiri dana više nije mogla izdržati, bila je navučena na njega, trebao joj je... vapila je za njim i rešila je da mu napiše...

Zabolelo me je, pogodilo... joj, nešto mi se dešava u stomaku, u onom, emotivnom smislu, ne znam koliko je pametno da nastavim...

Evo me vratila sam se...Pobegla sam od stvarnosti jer nije tako lepa, pobegla sam i od knjiga jer neke znaju biti toliko depresivne, gde sam to pobegla??? Pobegla sam kod... u njegov svet. Tamo gde je sve nepoznato ali obećava... i nije me strah i ne plašim se, idem za njim, pa gde stignem.Suza... otkotrljala se, napravila je fleku na helankama. Veliki mokri krug, a delovala je tako malo, bila je teška i sjurila se iz oka, ubola je nogu... tako mala suza.

Ne postoji osuda za... koja god bila, šta god uradila ne postoji. Oni daju sebi za pravo da opisuju jednu ženu, na načine na koje ih oni vide ili na načine koji su izmislili, svejedno bilo koji način da uzmemo u obzir nije tačan, nije potpuno tačan jer pisali su muškaraci koji možda imaju decu i koji možda jako dobro poznaju žene, ali nisu bili trudni i nisu žene.

Uvek možeš napraviti novi imaginarni svet čim se prethodni sruši, to je bar lako... i ne, ni jednog momenta nisam rekla da je to zdravo, ali sam sigurna da je korisno.

 Imala sam jaku želju da mu pošaljem... I mogla sam samo da je nešto napisao... bilo šta, ali nije, možda je tako I bolje. Možda bih se pokajala, ma ne... ne lupaj iza njega se može kriti samo savršenstvo. Ali seti se... ti ne voliš savršenstvo!!! Ah... da li ću ikada znati šta želim ili ću večito samoj sebi postavljati pitanja I na ta ista pitanja odgovarati pitanjima... Gde se sad nalazim? U mračnom tunelu, ušla sam u njega I ispred mene je mrak, ako se okrenem videću to svetlo na kraju tunela, ali to nije kraj nego početak. Mada... za mene jeste početak ali za nekoga ko ide sa druge strane je taj početak kraj. Eto, zato mrzim šablone. Kraj je tamo gde ti odlučiš da se nešto završava a početak... opet nešto što odlučiš da počinje. Možeš im zameniti uloge u zavisnosti od pogleda na situaciju, u zavisnosti od osećanja... u zavisnosti od vremena... ali ti si taj koji određuje, samo ti.

Poslala sam, još par minuta I... videće. A šta ako se javi? Ne. A šta ako se ne javi?Dlanovi su se preznojili, bili su potpuno mokri, bacila je pogled u gornji levi ugao i videla da je čeka novi mail...

Bila je uzbuđena, srećna i radoznala... Dala je sebi malo vremena. Ai ne... odmah je otišla do maila i počela da čita...

 

Jedan poljubac kroz prozor...

Krug u predelu stomaka, mislim da je tamno ljubičaste boje. Čačka, čačka, nervira, kida mi živce i tera me da brinem. A znam da će biti dobro i da će biti lepo. I put će proći dobro. Biće zanimljivo, lepše nego ovde.... svakako, ali nedostajaće mi, već mi nedostaje... posle svega.. nekoliko sati. 

I što ja moram njoj da se pravdam? Zato što sam prvo pomislila da je on. Sad sam lepo sebi dokazala da nije on. Shvatila sam da... stvarno postoji, kao... i kao... Evo je, njegova poruka, nakon sat vremena. Naravno da me neće braniti... svašta. Treba li da me brani?

 Wow!!! Čitaću slovo po slovo, ovo nije istina, ja haluciniram... Dobro, smirila sam se.Počeo je zbog...želje za... A ja sam počela...  zbog besa, zbog Džonija...Osećaj je divan... letim. Uobrazila sam se... malo me je sramota.

Šta ću napisati sada... Ne čekaj, htela sam da kažem... Iste nas stvari povezuju... obuzimaju.

Da li sada treba da se tripujem da sam telepatski povezana sa osobom koju čak ni ne poznajem. Dobro... neka mu bude. Pa zra ti to nije neki znak? Jesi li se zapitao? Ne, sigurno nisi, ja se pitam... ali uzalud, ne dobijam odgovore. Šteta...Nije važno, zar nisam rekla da ću shvatati kako želim. Konstatujem, ne pitam... Možda se ženi? Moda udaje ćerku... ko zna...

Opet lavirint ili vrtlog. Da li lavirint mora imati uglove a vrtlog obavezno biti kružan? Gde sam ja? Da li sam uopšte, ha... ma daj. Ja sam se zaljubila. Ova ja u onog njega. Tek tako, iz čista mira, ma ne, nisam, samo mi prija. Pažnja koju nemam, ceo dan više nije moj, sada je naš. Telefon može čuvati samo 1000 poruka, to je sigurno zato što je moj telefon bolestan, ali ni to mi nije dovoljno, dnevno 200 minimum. Ne znam... mojih? Ma ne, ukupno, sigurna sam da je zbir u pitanju. Eto opet sam iz kružnih prešla u četvrtaste oblike i sigurna sam da je za to kriva matematika. Sa logičkih zadataka smo prešli na jednačine a sad... sad sviramo...ili ćutimo u zavisnosti od toga... od toga... što ni sama ne znam...

Brinula sam, nedostaje mi. Nema tog glasa danas. Ne leti po sobi, ne skakuće i viče... pogledaj ovo, pogledaj ono... suza... more suza. Mahala sam, trčala za autobusom samo da dobijem jedan poljubac kroz prozor ali...razumem, nisam ja zabavna. Evo i sad plačem...ali proći će. Lepo je tamo, ima snega, ima puno drugara, večeras je žurka... misliću cele noći i poželeti zagrljaj i poljubac... Rekla sam... kad legne da zagrli jastuk i da zna da sam ja tu... 

Volim te najviše na svetu... 

Kroz vreme..

A I zato zato što je očigledno. Pre svega nisam debil, da napominjem ili da objašnjavam... kad je on apsolutno sve već o tome rekao...Nastavila je da se svađa sa njim iako je stavila tačku...Bila je dodatno iznervirana zato što nije stao na njenu stranu. Iskulirala je. Opustila se, upalila cigaru i gledala kroz televizor. Nije bila u svom stanu pa je to otežavalo situaciju da bude svoja i da izbaci svu nervozu koju je u njen mirni svet uneo...

 Eto nema ga, a ja ga branim i time zakopah sebe samu. Nije važno kao i uvek dosledna sam , sledim svoje mišljenje i vrlo jasno, bez imalo ustezanja ga iznosim. Naravno... ne mora ono biti uvek tačno i jasno, ali mislila sam... mislila sam da bar on ume, da može.... u početku je baš obećavao.

 Izaziva me, dobro, nisam ni ja mutava, odgovaram, koristiću isto oružje.

 Razmišljala je o njemu i pitala se zašto se nije javio. U jednom momentu se osetila napadnutom, kao da su svi ti ljudi, kao da su se svi urotili protiv nje, bilo joj je krivo, poželela je da više nikada ne ode tamo...

 Kupatilo... para. Kada je napunjena vodom, ulje lavande, da opusti i zamiriše. Provukla je ruku kroz vodu, bila je previše topla, naježila joj se svaka dlačica na telu. Ogledalo je gledalo u ledja. Mala nežna leđa. Kad se nadvije nad kadom svaki pršljen se ocrtava lepo, melodično, a onda kad je ispravi nastane linija, udubljenje niz koje voda lepo klizi. Ramena... nisu uska, lepa su, dopadaju joj se sa strane ogledala. Mladež je tu a na samom završetku kičmenog stuba dva ulegnuća... zavodljivo. Izvijala ih je u jednu pa u drugu stranu, njihala se, pratila melodiju... Eurythmics... dopada joj se pesma.

Voda je dostigla odgovarajuću temperaturu. Potopila se, suva je ostala samo kosa... i lice je suvo. Utrljala je sapunicu u spužvu i izdigla jednu nogu. Laganim pokretima ruku je kružila po njoj... sećala se poljupca. Pesma je i dalje pevala...

Para je obgrila ogledalo, ona je obgrlila sebe... spustila je bradu na rame I nežno,  lagano dodirujući usnama...poljubila. Svoje rame u mutnom ogledalu.

Belo! Alarm... odzvanjaju reči u glavi... neće pasti, ne danas i... zadržala ga je. Kafu je skuvala brže nego ikada pre, pomislila je da sanja. Uštinula se ali je zabolelo pre nego je dodirnula kožu. Aha... tako znači, ovo se ne dešava. Drago mi je, ali žurim na posao. Belo! Beli veš. Bela košulja. Bela... bela...Crna mašna. Ešarpa, oko vrata, krajevi su izjednačeni, prebaci... jedan preko drugog... dobro, tako treba. Sad presaviješ jedan, još malo popusti, oko njega obmotaš drugi. Razvuci te delove... i drugu stranu isto tako. Eto je. Savršena mašna. Desno rame tašna, toplo je, neću nositi jaknu... cipele, da... naravno da nemaju štikle. Visoka sam. Sunčanice i... parfem danas... Lancome...

Dve cigarete, vidim... ostalo mi je vremena. Imam još dve cigarete do kraja isteka vremena kada ću krenuti i zakasniti naravno....

 

Snovi... nisu opipljivi.

Neki on koji se meša u... Tu se javlja I unutrašnja borba. Osoba koja po svakoj prilici ne treba da bude važna postaje jako važna. To će moratii da objasni. Ništa ne razumem, pa da, kad bih više čitala sa pažnjom a manje mozgala I razmišljala možda bih I razumela... dobro, vraćam se... čitam opet.

To sam ja tad poželela da kažem, da zadam sebi zadatak da ću se stvarno, istinski zaljubiti samo ako naiđe osoba koja će imati pečat, takav pečat da mu... ne budu iste... ni sa jednim drugim... bilo čim. Ili bilo čijim?

 

Pozelenela je, iznervirao je. Pritisak joj se podigao na maksimum. Htela je da objasni, da mu objasni neke stvari.  U vezi psiholoških karakteristika...  i manifestovanja svesti na fizički izgled.

Ne postoje ni... mislim nisu opipljivi, nemaju telo ni figuru. Eto zbog brzine sam... sam pogrešila. Pa sam morala da se ispravljam, da se pravdam.

Ali bio je tu. Kod mene, na mom radnom mestu. Stajala sam naslonjena na zid, nisam ga videla... on mene jeste. U vazduhu se osećalo...zveckanje... misli. Pokušala sam da zaustavim, izgubila sam ravnotežu, ali sam ipak zaustavila. Spremačica je nekoliko puta prošla. Ćutala sam... išla je ona... ona lepa pesma, poželela sam da igram. Smetalo mi je brdo garderobe na meni. Pantalone su bile na podu. Obezbedjenje! Na vratima, iza, ne vide me a ja ih čujem, ali igrala sam, samo za sebe i za njega koji je danas bio tu. Pocepala mi se čarapa. Nije mi žao.

Nije znao da se radi o meni, mislio je da je ona. I ja sam na trenutak pomislila da je ona ali sam ipak bila ja. Da li sam srećna zbog toga?  Provlačila je četku kroz kosu izvukla je čitav pramen... nije se bojala znala je da joj u ovo vreme i inače opada kosa. Baterija se ispraznila nije više bilo muzike samo je čula disanje... nije bilo ujednačeno ali je bilo blizu levog uha... on je i dalje bio tu, iako ga nije videla, osećala je da joj pripada, da je deo nje, bar tada u tim momentima je i bio. 

Baš na to mesto odu svi svetski putnici... pa i ona. Pravila se da joj se dopada sto. Domaćica!Pravila se važna likovala je, bilo joj je svejedno. Dodirnuli su se kolenima i otac ga je zvao mislio je da je ona tu i pozdravio je, rekao je da će joj preneti. Zašto ona nije bila tu? Zao mi je! Volela bih da je uvek tu. Znam da bi bila srećna i on, on bi bio još srećniji.

Taksi... do sata. I tamo Fuck you ... melodija. H. zaboravio je zato što je bila u njenoj tašni... 

Kupatilo...komad po komad garderobe, voda premotava misli. Sanjala sam opet? Ma da... hoću li se jednom probuditi i znati da zaista počinje san. Da li uopšte želim da se probudim ? Sanjam li sada?

Zagrljaj...

Telefon joj je opet zabagovao, nije mogla da otvori poruku... Videla je sliku... zamišljala je kako podiže ruku i hvata zalet, lagano, sa visine... koliko god može da ispruži ruku, baca ga na beton, na beton ispred nje. Maska pada na jednu a telefon na drugu stranu, pada tačno na ekran i staklo se razbija. Liči na paukovu mrežu a masku neki slučajni prolaznik lomi nogom tako što staje na nju svom svojom težinom ne primećujući je. Sjajna slika u glavi ali telefon je i dalje zamrznut... šteta, nema hrabrosti da tako nešto uradi.

 Kome on pripada a kome ona? Iz koje sam ja priče? Čini mi se da vrlo često to radim. Nesigurnost me natera a ja poletna preskačem temu pričajući radosno o nekoj drugoj samo da bi se neželjena izbegla. Šta ja u stvari želim? Izgubiću ga, znam da hoću, previše sam ambiciozna a na kraju ništa ne želim.

Otići će do fejsa, da odigra neku igricu jer svakako ne veruje da će joj se on javiti. Odlučila je ipak da pročita par stranica knjige. Čitala je knjigu “ Smisao noći” koju je napisao Majkl Koks.

Nije ni dozvolila sebi da malo razmisli o tome šta će pisati. Nije htela da ode tako brzo, imala je želju da komunicira, ceo dan je to čekala, ali je odlično znala da se posle njene poruke neće javiti. Htela je da ga podrži a da u isto vreme postavi neko pitanje...Da li će odgovoriti??? Naravno da neće ali nema veze bar sam pokušala.

Čas joge. Ušla je unutra, zatvorila vrata za sobom. Klimanjem glave je pozdravila instruktora i nestašnim pogledom tražila njeno mesto. Narandžasta strunjača. Stajala je sa suprotne strane. Sela je. Skupila kolena i obgrlila ih je. Dozvolila je sebi da još par minuta razmišlja o bilo čemu. Muzika je nadjačala prigušene glasove. Počela je da struji po telu, da ga nežno mazi. Oči su zatvorene, čas počinje. Dlanovi se dodiruju pripijeni palčevima uz središnji deo grudi. Tišina, mir. Osećaj potpune opuštenosti. Disanje. Stomak, pluća, vrhovi pluća, izdah dva puta duži samo ako prija. Rotiranje na desnu pa na levu stranu. Boje prolaze sa unutrašnje strane kapaka, nema misli, iščezle su sada je sva pažnja na mestu istezanja. Nožni prsti. Stopala. Njihovo spajanje i razdvajanje. Članci, nožni članci. Bela iskričava obnavljajuća svetlost. Strugajući dah. Raskoračni stav. Srednji prst između nožnog palca i prsta do njega, izdignuta peta. Obuhvatanje laktova, glava opušteno pada. Čučanj. Ruke između stopala. Nežno se šake spuštaju na kolena ne oslanjajući se na njih. Kružni pokret kolenima šest puta u desnu i tri puta u levu stranu. Pršljen po pršljen od osnove do potiljka, glava se poslednja odiže. Kukovi. Pozdrav suncu. Boje su i dalje tu... misli se rastežu... na ključnom mestu. Miris borovine, kiša pada... miris je jači. Nema ih i dalje, zvukovi se ne čuju. Samo promukli glas instruktora. Vežbe za koncentraciju. Fokusira se na tačku na podu... ona drži čitavo telo. Stomak, pluća vrhovi pluća... Udaranje štapom o panj... Izbacivanje negativne energije. Mnogo je bolje biti sa ove strane, osećaš njihovu energiju. I možeš svoju da raširiš, tako da ih sve obgrliš. Ležeći položaj. Bela iskričava obnavljajuća svetlost... Balansiranje, priprema za obrnute položaje. Vežbe disanja i mišića na licu. Obnavljanje... Zagrljaj.

Divni osećaji... Osećaj sigurnosti i spokoja. Uvek sve moram da pokvarim, eto... samo što sam izašla iz zgrade uhvatila sam se za cigaretu, šta će mi to??? Dobre su.... prijaju.  

Oružje...

Kako se mi lepo dopunjujemo...ovo je ipak bilo neočekivano pitanje. Osmeh se rasuo po njenom licu. Ili će se iznervirati u vezi...ili će mu se dopasti zključak. Nestrpljiva sam ali neću proveravati, znam da neće odmah odgovoriti... nema veze, radiću nešto drugo. Još jedno hiljadu puta je pogledala telefon  pokušavajući da dočeka njegu poruku... ali ništa.Upalila je telefon, opet...tu je, pisamce koje se smeje. Zašto mi se tako obraća, da li sam stvarno toliko prešla granicu? Bar joj je objasnio i sada se smeje dok priča iako nema smajlića čini mi se da mu se protegao osmeh preko usana...

 Neverovatna potreba da se oslobodi... čije poreklo ne zna... za koga ni sam nije siguran da je.... njegova potreba da ga se otarasi, i nije mu važno, bira bilo koji način, dao bi sve... svo bogatstvo! I ipak posustaje, sumnja ga pojede pa želi da sazna još nešto... iiako zna da mu se neće svideti mora da kopa. Isto kao ona.

Smejaće se, znam da hoće. Evo i ja se smejem. To sam čula na nekoj reklami koja me je oduševila. 

 Mislila sam,  da je ono što je meni jako važno... da će to jednog dana možda nekome biti bar zanimljivo, pogrešila sam. U krivu sam. Nije to tema, pobegla sam od nje.

 Da li to i drugi ljudi primete pa zanemare ili vidim samo ja? Možda sam toliko vešta da nijansirano prelazim , tako da se ni ne preimeti pa se vrlo brzo zaboravi ono o čemu sam pričala. Ponekad poželim da me neko zaustavi, da me prekine i stavi u mat poziciju, da sam u mogućnosti da ne mogu da biram.

 Opet me sve zanima, opet bih ga svašta pitala ali... ostaće samo ali.

 Borba traje do kraja meča, nema meča bez borbe. Jedan mora pobediti. Ja uvek pobedim jer znam da igram... ne služim se običnim oružjem. Hod umesto držanja... ne namerno, prirodno.