Melodija znakova...

Kafa se više nije pušila. Četiri cigarete i zadnji gutalj. A sada obaveze. Uradiće to pa nazad na pisanje. Nije imala jogu tog dana, moći če duže da piše, moći će uveče da meditira.

Ego, muškarci i njihov ego... Užasnuta sam krajnje. Iznervirala se. Otišla je da se opusti, napunila kadu i ušla u nju... topila se smežurala i...zamalo da zaspi. Mrzim šablonske priče o muškarcima i ženama. Ja nisam takva žena. Kad hoću, kad želim odrećiću se čega god hoćeš.

Svetlost je normalna, isto kao i kada ne sanja. Neko joj primiče Frojdovu knjigu i stranicu o snovima. Pasus: “ Da li će se sanjani san jednom promeniti kako bi se prilagodio promenama u životu snevača? “

Trgla se iz sna. Tačno se seća da je tu rečenicu zapisala tog dana dok je čitala Frojdov Uvod u psihoanalizu. Da li mogu da se zaljubim u nekoga koga ne poznajem, u nekoga kome nisam videla oči? Da li mogu da se zaljubim u slova?

Nije hteo dalje, znao je da ne može. Možda nisam u pravu, ko će ga znati? Ali sam zato slobodna da mislim kako hoću i da sama donosim zaključke.

Na trenutak se osećala izmanipulisano, mozak nije umeo drugačije da deluje na osobu koja onako piše. Bilo je kasno, vreme da se spava ali joj nešto nije dalo mira. Spavalo joj se ali nije mogla da zaspi. Insomnija. Svo vreme su joj u glavi prolazile slike crnih slova na beloj površini... razmišljala je o knjizi. Mislila je da nkada u životu neće biti u prilici da na takav način doživi neko delo. Njena slika o piscima se puno razlikovala od ove priče. Nema veze što on nije poznat dovoljno je to da joj se dopada sve što on napiše... pa čak i stvari sa kojima se ne slaže. Mislila je da iza svake knjige iza svakog dela stoji nedodirljiva osoba...

Posao, kafe, kafe, kafe... telefon... ne mobilni...onaj iritirajući zvuk. Zašto ne mogu da ukapiraju da ako se neko ne javi posle četvrtog zvona ili ne može da se javi ili nije tu....

Zašto neko ima potrebu da bude toliko dosadan? 16 poruka na fb-u... samo čujem “ blink... blink... blink....” I tako beskonačno... Hiljadu volim te na svim jezicima i sa svim skraćenicama. Mika Antić lepo kaže: “ Ako ti hiljadu puta kažem da te volim da li je to više ljubavi ili ona jedna ista ljubav? “ Ne volim da me neko steže, da me pritiska, da svaki dan govorim o jednoj istoj temi beskonačno... ne volim i neću... smišljam izgovore, ne umem da kažem, ne želim da povredim... sad bi mi prijala cigareta, idem. Upaljač je baš zvučan... iako se krijem on me oda, pre nego dim cigarete, nanotek ne dimi toliko a i ventilacija je dobra ali upaljač je bučan... ništa ne proizvodi sličan zvuk... Učitava.... evo ga. Kako bi bilo da razgovaram sa njim? Imala bih tremu..

Da li je moguće da ga ikada upoznam? ...batali... vrati se na posao, čekaju te u kancelariji 1917...

Nećeš ni razumeti... dok ti ja ne kažem.... Eto malog trika, pa neka razmišljaju a ako se potrude...

Pročitala je još jednom i počela da kapira neke stvari. Svako napisano delo govori mnogo o piscu ako se dobro sasluša i udubi. On je toliko obična osoba, jednostavna a ceo svet oko njega je komplikovan i tako sebe predstavlja. Da li je on komplikovan? Ovde puno toga govori o njemu...Kako je divno maštati ovako... divno je zaista. Neka i ništa od ovoga nije istina meni je lepo da to tako shvatam.

Da li da otkrijem tu veliku tajnu... neću, čekaću da me on pita, ako ga zanima pitaće me. Ne... ne..ne.. ona nije glupa. Fb, igrice, prokleti kerovi... nikada neću preći ovaj nivo! To si mislila i za predhodni pa si ipak uspela... ajde ne kukaj potrudi se. Ostalo mi je još jedno srce ili sad ili nikad.... Dakle nikad neću preći!!!

 Nema potrebe da brine, ona to radi sebi a ne drugima... sebi radi dobro... uživa u životu a pri tom nikoga ne povređuje.

 Nasmejala se.. osetila leptiriće u stomaku...Momenat u kome pomisliš da neko čuje tvoje misli pa te pita ono o čemu si zadnjih nekoliko minuta razmišljao. Čitavo njeno telo se naježilo... osetila je da je neko češka po kosi, osetila je bliskost, nežnost. Zamišljala ga je... Zamišljala je da sedi sa njim i pije kafu. O čemu bi pričali? O kafi ili o knjigama, o kafiću u kome sede ili o slikama koje vise na zidu. Da li on pije kafu? Da li je pušač?

 I on želi da se sretnu... Konstatuje. Da li ona želi? Sad će sigurno da ispituje o tipu muškarca da bi bio siguran šta nas žene privlači da vidi da li pripada tom kalupu opisa. Videćemo koilko je siguran u sebe to zavisi od njegovog sledećeg pitanja. Razmišljala sam o susretu sa njim...i mislim da kakav god on bio to ne bi promenilo moju sliku o njemu, samo ne bih volela da je mačo tip, volela bih da je klasičan...Opet kažem ništa ne bi promenilo sliku o njemu. Ali iz nekog razloga ne želim da ga vidim osim slova... ne želim da znam kako izgleda, da li ima bradu, koje su mu boje oči da li nosi cipele ili patike ? ... Nije mi važno. 

I naravno ono što je čekala i prvo primetila, ali tok njenih misli je fokusiran na nepoznato... to je uvek privlačilo. Da li će tip biti manje zanimljiv ako više sazna o njemu? Ne, ukoliko zna da se igra, ako ne odustaje, ako uvek čuva nešto što će ostati tajnovito. Da li je upravo uhvatila sebe da ima fantaziju o o... njemu? Lep je, duša mu je lepa... to je dovoljno...

Zašto to radim??? Zašto insistiram? Šta želim da postignem? To da on shvati da sam ja ona, ili da shvati koliko sam glupa ... Stidim se, užasno se stidim... avaj... šta ću sad... Znam šta ću sad, nikada više ni u jednom kontekstu je spomenuti neću...Znači bocnula sam tamo gde treba... Ego. Zašto toliko napada? Da je istina ono što govori bio bi ravnodušan.

 Ne, pogrešila sam , ne doživljavamo svi isto dešavanja, ne reagujemo uvek na poruke, to se desava samo ako ti je stalo, tada reaguješ... bez obzira na sve, bez obzira na obaveze, bez obzira na to da li si u mogućnosti. Kad ti je do nečeg stalo... uvek...UVEK si u mogućnosti.

Pravdanje, objašnjavanje, hiljadu i jedno “ Da li me volis? ”  I još dvesta pedeset puta dvnevno " volim te" isto je kao dobar dan ili dovidjenja, više nema razlike. Zašto odu predaleko, zašto žele više, više od čega žele? Vlasništvo, osećaj kontrole nad nekim? Ni hladnoća nije odgovarajuća, naravno da nije, zato što uvek možeš obući svoju debelu jaknu, staviti šal i kapu ili se uvući pod ćebe. Samo misliš da ti je toplo, ali avaj izvan toga je i dalje hladno.Umereno je najbolje. Ali ne postoji... na posletku ide u krajnost i boli. Šta više boli golo telo?Mlaz vrele ilil mlaz ledene vode? Nisam sigurna, znam samo šta mi najviše odgovara.

U nastavku...osećam veliku bliskost, njegove reči klize, maze me, miluju, meni, lično meni se obraća, najsmirenijim mogućim glasom, najnežnije dodiruje tastaturu dok mi se obraća, ja čitam i drhtim, osećam svaki dodir svako slovo koje dodirne... On ne zna da telo čine suglasnici a dah samoglasnici. Kada se melodija znakova pokreće sa njom se pokreću suglasnici i samoglasnici. Svako slovo, jedan pokret, svaki pokret jedan trzaj, svaki trzaj jedan uzdah... tačka na kraju. Ahhh...