Kako se mi lepo dopunjujemo...ovo je ipak bilo neočekivano pitanje. Osmeh se rasuo po njenom licu. Ili će se iznervirati u vezi...ili će mu se dopasti zključak. Nestrpljiva sam ali neću proveravati, znam da neće odmah odgovoriti... nema veze, radiću nešto drugo. Još jedno hiljadu puta je pogledala telefon pokušavajući da dočeka njegu poruku... ali ništa.Upalila je telefon, opet...tu je, pisamce koje se smeje. Zašto mi se tako obraća, da li sam stvarno toliko prešla granicu? Bar joj je objasnio i sada se smeje dok priča iako nema smajlića čini mi se da mu se protegao osmeh preko usana...
Neverovatna potreba da se oslobodi... čije poreklo ne zna... za koga ni sam nije siguran da je.... njegova potreba da ga se otarasi, i nije mu važno, bira bilo koji način, dao bi sve... svo bogatstvo! I ipak posustaje, sumnja ga pojede pa želi da sazna još nešto... iiako zna da mu se neće svideti mora da kopa. Isto kao ona.
Smejaće se, znam da hoće. Evo i ja se smejem. To sam čula na nekoj reklami koja me je oduševila.
Mislila sam, da je ono što je meni jako važno... da će to jednog dana možda nekome biti bar zanimljivo, pogrešila sam. U krivu sam. Nije to tema, pobegla sam od nje.
Da li to i drugi ljudi primete pa zanemare ili vidim samo ja? Možda sam toliko vešta da nijansirano prelazim , tako da se ni ne preimeti pa se vrlo brzo zaboravi ono o čemu sam pričala. Ponekad poželim da me neko zaustavi, da me prekine i stavi u mat poziciju, da sam u mogućnosti da ne mogu da biram.
Opet me sve zanima, opet bih ga svašta pitala ali... ostaće samo ali.
Borba traje do kraja meča, nema meča bez borbe. Jedan mora pobediti. Ja uvek pobedim jer znam da igram... ne služim se običnim oružjem. Hod umesto držanja... ne namerno, prirodno.
Нема коментара:
Постави коментар