Ne veruje ljudima ali je željan da se neko ko ga ne poznaje postavi prema njemu na drugačiji način, da ga prihvati bez predrasuda i stečenog mišljenja o njemu. Osećam se jadno i bedno. Kad bih mogla samo da izbrišem ovo. Nema veze, gotovo je sad...
Posao. Nekoliko sastanaka. Nekoliko suza. Sastanci traju pola sata... tri su u isto vreme. Da li čovek može biti na tri mesta istovremeno a pri tom misliti o jednoj jedinoj osobi po ceo dan... ne verujem, ali pokušaću...
Zašto baš ogledalo??? To je nešto što je fascinira. Ali ne obično ogledalo... ono mora biti veliko, preko celog zida bez rama i drugih boja ili mesingano,sivo...srebrno...zastrašujuće lepo ogledalo. Pogled kroz ogledalo nije isti kao pogled na stvarni svet. Stalno je razmišljala o tome i uvek, kad god je bila u prilici ljude je gledala kroz ogledalo, kroz njegov odraz i njegovu prizmu, tada bi joj ljudi izgledali potpuno drugačije... Pesmu nije napisala jer nije umela. Žao joj je jer je tok misli bio fenomenalan. Ništa. Pokušaće neki drugi put...
Koja je fora više sa tom knjigom, stvarno mi nije jasno, zašto toliko potencira? Dobro... nije važno ali... RAZUMEM GA!!!
Uostalom...ovde se ne radi o knjizi ovde se radi o njemu. Kako??? Ne!!! Ne postoji način.
Komuniciraćemo, znam da hoćemo. Ne znam zašto mi deluje da hoće da odustane, da se polako pozdravlja sa nama, sa mnom? Da. Sigurno su obaveze. Ko je on? Šta je on?
Kako ? Zašto? Naravno da hoće, ne osporavam to ni jednog momenta, samo se pitam šta treba da se desi čoveku da bi bio toliko... Volela bih to da čujem od njega ali to je glupo da ga pitam.
Ne!!! Sve to je užasno glupo. Ja sam se vezala za njega. Biće mi žao, ali preživeću... hoću li?
Eto, reagujem impulsivno. Zašto? Da li sam mu ovim rekla ako odeš sada ne vraćaj se? Nisam to mislila. Imam jako veliki problem kad hoću nešto da kažem. Uvek zvuči drugačije nego što želim. Sa bojama je drugačije, kažeš koja je to boja i svi te razumeju. Jeste, ne postoje dvoje ljudi na ovom svetu koji pomisle na istu boju kada kažeš purpurno crveno ali tu su samo nijanse u pitanju. Nekad su nijanse i najbitnije. To bi on rekao. Znam da jesu. Meni su boje pojmovi ali ne umem da ih objasnim, šteta je što sam ovog puta samo ja znala šta znače. Sivo...sivo...sivo. Nekad je bilo zeleno. On kaže da sivo nije tako loše. Ne laže me, znam da nije dobro. Laže sebe. Osećam da gubim se... u svojim razmišljanjima i osećajima, po prvi put u životu ne znam šta neću niti šta hoću. Dangubim, kradem bogu dane. Nemam jasno iscrtan niti zamišljen cilj pred sobom. Pogrešila sam.
Prošlo je dva sata i dvadeset minuta...
Znam da ga nešto muči, razumem da se našao u svetu u kome je sve isto, svaka osoba liči sa nekom drugom a on, on je unikat i nema nikoga sličnog njemu.
Legla je da spava. Mrak, leži u krevetu, sanja nešto čudno. Jecaj jedan jedva čujno, strugajući dah njegov. Smirila se, savila je noge, gurnula ih izmedju njegovih, da ih ugreje. Tabani više nisu hladni. Toplota njegovog tela se širi po njoj. Nožni prsti, palac i prst do njega, oseća toplotu, osećaj se prožima po čitavom telu a zaustavlja malo iznad stomaka... Još jedan nalet toplote na nožnim prstima. U tihoj sobi čuje otkucaje njegovog srca.
Ovog puta se razbio. Osmeh se rasuo po njenom licu. Pokupila je delove telefona I kao dete uredno I lepo sastavila. Miris kafe je mamio da uživa u njemu... infina naravno, od njih nema jutarnjeg kašlja, ne krklja. Ruke joj se tresu, šta je sinoć sanjala? Da li je to bio on?
Njoj je žuta bila nešto sasvim drugo od ljubomore. Ljubomoru je mogla da uporedi sa osećajem u ustima nakon okusa ljute papričice, vrlo sličan osećaj. A žuto je uvek bilo veselo. Pametan i povučen. Ili samo intelligentan i čudan.
Volela bih da znam objašnjenje. Objašnjenje čega?
Bojala sam se da ne ode a da ne vidi da sam ga čekala. Jesam li pogrešila? Da li sam se zaljubila?
Neću da mislim... ubija me to... Volela bih da mu se dopadaju moja slova, njihovo mesto i kretanje, način na koji ih pušta pred njega. Svaka reč je imala svoje mesto samo za njega, sa drugim ljudima se drugačije komunicira i slova se tako ne pišu ili je red reči u rečenici drugačiji. Sa njim rečenice odišu nekim drugim osećajima, pune su boja i iščekivanja. Pisala je...
Uopšte nema potrebe da čitam, neću moći da zaspim od osećaja... ne znam... možda od osećaja stida. Otišla je... Tuš....para. Oprala je sve negativne osećaje sa sebe. Namazala kremu na lice i telo, nije plesala, nije se gledala. Legla je da spava.
Četiri cigarete, kafa. Osećaj griže savesti (tamno ljubičasta) se nalazio u predelu vrata, nervirao je, gušio...
Нема коментара:
Постави коментар