Kapi kiše u borovoj šumi..

Zvono telefona je trglo iz razmišljanja. Upisala je i počela da se sprema.... vratila se. Bilo je vreme da nešto odgovori...Nije ovaj petak! Sivo.

Sviđa mu se kako razmišljam?! Privlači ga misteriozno, neotkriveno.

Ahhh svaka žena bi želela kraj sebe...Evo ja ga nisam želela...možda zato što sam kontraš, možda zato što sam se tada prvi put srela sa takvom...

Ništa, nije ni važno i ovo mi je dovoljno. Srećna sam ( narandzasto), postoje pametni ljudi na ovom svetu, postoje ovako pametni i zanimljivi ljudi. Čitam...To znači da sam bila u pravu. Ne razumem? Zašto mi dopušta da toliko saznam? Pitala sam se i mozgala, dugo razmišljala o njemu i na kraju dobijem odgovore za ono što mi je nerazjašnjeno. Da li sam želela odgovore? Zašto sam postavljala pitanja? Prijatan je, sigurno ima i takav glas.

Dakle ponudio mi je tri stvari.. Dopada mi se iako ne volim da biram.

Prošao je ceo dan, ništa nije odgovorio, nije razumeo ili nije želeo da razume? Možda je sada zaista otišao? Pa šta, ja ne idem nikuda, ostajem ovde, doći će neko drugi, ma nije on jedini na svetu. Sivo.Mada mogao je bar nešto da odgovori... sivo, sivo...zao mi je. Sivo, sivo sivo.

Odlična je, ozbiljna, vidi se da je načitan, učen, da ima širok spektar interesovanja.Oh... tako silno želim da znam.

Šta drugo da napišem? Šta da ga pitam. Taj deo... jasno se sećam knjige... Ne mora da znači ili mora... ma daj. Pusti.

Moje ime... 

Moraš biti jako kreativan i maštovit pa da dozvoliš sebi tu širnu. I na kraju, deo koji nije izostavio... Nasmejala se.Napisala sam.

 Videće, a videću i ja kako izgleda. Ustala je sa stolice... malo se zaljuljala, nije mogla da veruje da je pivo već uhvatilo, popila je svega jednu čašu. Bilo joj je lepo, dopadala joj se prepiska..

 Uporno je čekala da joj da neki znak, ne nebo nego on! Da joj se lično obrati na ovaj ili onaj način. Šta bi bio ovaj a šta onaj način, ni sama nije znala. Bila je ubeđena da će nešto preduzeti. Osećalo se u vazduhu... On je morao da oseti tu njenu naklonost, on je sigurno osetio... osetio je i čuo šta se dešava u njoj dok komuniciraju. Da li je to možda samo zahvalnost?

Počela je... i.... nije joj bilo dobro. Ne! Sad sam preterala, pivo je napislao... Osećam se kao zaljubljena tinejdžerka... Koliko će se samo smejati a ja ću se kajati. Joj... šta sam uradila... Kako sam samo toliko brzopleta. Jezik brži od pameti i prsti. Stidim se. Likujem?!?  Neće mu biti ni simpatično ni smešno, reći će koja... Sada moram napisati još nešto brzo... brzo...brzo!!! Ili ću se skroz zakopati ili ću se izvući, ne znam to ću videti sutra bez uticaja piva. Pisala je...

Uspavala se... telefon je tri puta zvonio do kraja... pa je propustila kombić. Sačekaću je, želim da pričam sa njom, treba mi savet. Pročitala je i rekla... pa dobro... samo mislim da ovo drugo nisi trebala da pišeš. Je.... te boja!!! Bilo joj je još gore. Napravila se luda i trudila se da iskulira, nije želela da oseća tu neprijatnost, tu sramotu. Otišla je korak dalje. Pivo je pričalo iz nje, ona hvatala beleške... zapisivala i eto... poslala mu je.

Posao... ne može ni dve stranice knjige da pročita a da neko ne počne da je smara. Užas... osuđena je da ih sluša. Svi njihovi problemi su veći od njenih, svakako, ona ih nema uopšte. Da li se možda neodgovorno ponaša prema njima ili nema dobar pristup... nije važno, savršeno funkcioniše. Sklona je preterivanju, jeste, zaista ali tako da... da ne zna da stane. Šteta... bila je potencijal, mogla je da uspe, nije uspela ali se osećala uspešno.

Kako bi bilo pričati sa njim, da li bi slova isto ovako...? Da li bi stavio svaku tačku, svake tri tačke, zarez i zagradu. Da i bi bilo smajlića? Moram ga nešto pitati. Želim da saznam nešto više o njemu. Divna je osoba. Osećam to. Volela bih da budemo drugari, zapravo samo da razgovaram sa njim. Da li je to moguće? Ne znam, probaću ovako...

Dopada mi se što je objasnio pitanje i upotrebio svaku reč koja mu je bila potrebna da bi bilo detaljno. Ne mogu da čekam ni da mislim, odmah ću mu odgovoriti... 

Naravno da mu nisam sve rekla, mora da zasluži odgovor ali isto tako je zaslužio obrazloženje prvog dela prethodnog pitanja.

Ugasila je svetla, prostorija je bila mala i skučena. Mrak, trenutak kada prikuplja energiju da izađe na svež zrak nakon osam sati uzaludne žudnje za svežim vazduhom ili vazduhom uopšte. U početku, kad je počinjala da radi bilo je jako teško. Kada bi izašla napolje, kada bi se spustila na zemlju, prvih par minuta je ispred sebe gledala more slika koje prolaze pored nje kao fleš... zatim bi mirno stojeći imala utisak da se vrti u krug. Sada je sve drugačije, navikla je... mada to ne valja, kao ni bilo koja druga navika.

Vidi se samo žar cigarete. Čuje se disanje. On broji. Ona žmuri. Taksi. Nežno dodiruje uvo. 1. Kafa je na stolu a ispod stola...Otisak. Prsti se prepliću, gasi cigaru. Autobus, tašna u krilu. Prosulo se vino. Ne sme da ga pije, ali joj prija. Telefon se razbio, maska nije. Može je zgaziti, lako je i primamljivo. Neće, popraviće ga, sve se da popraviti. Vremeplov. 2.  Kapi kiše u šumi, u borovoj šumi. Hladno je... podilazi je jeza, grč u nozi... druga noga trne. Svetlo ljubičasta. Još malo i videće... koja je to boja? Mislila sam... Molim te....Prestani! Ne, nastavi. I dalje broji. Sada njeno lice obasjava bela iskričava, obnavljajuća svetlost. .. a tamo iza.. dok žmuri vidi crnu sa šlokicama.. 3.