Njegova knjiga u mojim rukama. Sada je svi mogu čitati. Ali taj trenutak dok sam je samo ja čitala... pamtiću večno. Svakako da je trebaju čitati, ponosna sam na njega, ponosna na sve sto je napisao u knjizi. Ponosna sam što je podelio sa svima ono što zna. Divim se ljudima na koje drugi ljudi ne mogu uticati. Ne menja svoj stav. Ne menja svoje mišljenje. Ni pogled... oči... lepe su.
Jako sam želela da je to on iako znam da nije. Opet dobijam odgovore na neka pitanja koja mi se vrzmaju po glavi. Njegove želje ne znam.
Telefon je pao na zemlju, koji je to put? Nije se razbio... kao mačka je, ima hiljadu života. Normalni ljudi bi se radovali takvim situacijama... da li ona nije normalna??? Ne, da li je ona normalna? To je pravo pitanje...
Šta je to? Neka tehnologija??? Ili neke muške stvari ili auto... veze nemam stvarno?!? Neko joj je rekao da izgleda kao zaljubljena devojčica, bila je zaljubljena u život.
Morala sam kopati, sve me je zanimalo. Brži je za samo 5 minuta... sutra ću ja prva.Ovo postaje sve zanimljivije. Uživam u ovakvim igricama. Eto bar nešto što se razlikuje od svakodnevnice...
Voli da se pita... ne voli da zna, on želi sam da sazna. Volela bih da ga dodirnem da osetim boju tog dodira... Samo to me zanima.
Stigao mi je mail.. neću da ga otvaram. Želim da bude srećan, bez mene. Likuje, raste, raduje se... bila sam uz njega dokle god je to bilo potrebno. Sada sam ga pustila da leti... neka ga, nije visoko i znam da neće pasti. Ume taj da leti... Ja ne letim, ja samo mašem krilima. Shvatiće jednom..
Da je pročitala mail, videla bi da joj se zahvalio na svemu da se divno oseća zahvaljujući njoj ali... da mora da ide.. ima poziv, žuri...
Radovala se tome što on žuri i treba da žuri... sad je pravo vreme za to. Uvek je pravo vreme, nedostaju pravi ljudi.
On je ponovo pročitao moje misli... Ma... to mu se omaklo, sigurno... koji je ovo put...drugi?
Možda joj je pričao? Ili možda i nije oženjen. Slikar, pisac... razume se u boje, spomenuo ih je...jednom.
Sve to je užasno glupo. Misliće da mu se nabacujem... A ti kao pokušavaš nešto drugo??? Daj... molim te! Naravno da pokušavam nešto drugo, želim da pričam sa njim... satima, danima... on je tako pametan!!! Zamislila se i potpuno udubila u jednu tačku na zidu... Zamišljala je... njega.... Trgla se Kolege ste shvati, moraš poštovati taj odnos. Brzo i rešeno počela da kuca po tastaturi...
Umem li ikada u životu da ne ubacujem sebe u živote drugih ljudi? Uvučem se kao moljac u orman i grickam, grickam, grickam, niko ne može da me nadje a ja sam tu i uništavam sve stvari oko sebe, jednu po jednu, nije mi to namera ali tako ispadne na kraju. Ja se samo hranim da bih preživela i tako uništavam stvari do te mere da gube svoju upotrebnu vrednost. I opet te se stvari daju popraviti ali više nisu cele, bušne su... a mene više nema tu, prešla sam na neku drugu još ne uništenu stvar.
Svakome se može naći zamena. Možda u početku taj drugi neko neće biti toliko sjajan ali kasnije... kasnije se navikneš na nesavršenstvo i u svojoj glavi stvoriš sliku da je baš taj to nešto što ti treba, tada, u tom momentu. Sa ovim je bilo drugačije...prvi put. Prvi put sam ubeđivala sebe da on nije savršen, da nije dobar, da mi ne treba...da ga neću, da ga ne želim!
Ništa se na ovom svetu ne radi iz potpune, prave, bezuslovne ljubavi i ništa se na ovom svetu ne voli potpuno, pravo, bezuslovno osim... Sve su samo trenutni osećaji. Ili interesi. Jedino dete mžemo voleti čistom, pravom, iskrenom ljubavlju ne tražeći ništa zauzvrat od njega.
Naravno da sam primetila dragi moj... hvala ti što to nisam sanjala, hvala ti što mi dozvoljavaš da i ja primetim da ti primećuješ. Ovo je mnogo primećivanja... Odgovor pitanjem, znači nije bitnan njegov odgovor, bitno je da ja shvatim... da li je ili nije? Ne moram da čujem treba da osetim. Moram da znam. Znam li? Ili sanjam? Lepo mi je...
Ne doživljavamo svi isto stvari. Stvari??? To zvuči tako plastično, ili možda čak liči na gomilu garderobe razbacane po sobi. Koja je zamena za reč stvari? Kakve stvari? Ne, pogrešila sam...
Ne mora ona ništa što neće, ne moram ja ništa što neću ne moram i neću!!!
Emotivne ucene, najbolji način da se ogadiš nekome. Ne postižeš ništa i pretvaraš se u kocku šećera koja kada se istopi u čaju ima samo blagi ukus slatkog ali nema oblik, nema čvrstinu. A ukoliko je čaj jak nema ni ukusa...
Kad se završilo otišla je do njega. Htela je da ga vidi. Nije bilo sažaljenje. Jeste, slagala je sebe. Iz sažaljenja je otišla?! Probudila se pored njega isto iz sažaljenja. Plakao je. Zašto? Ima devojku! Živeće sa njom. Šta ću mu ja. Zašto plače? Nema stav, nema ličnost. Ceo svet oko njega je JA. Ova ja, moje ja. Neću, neće ni on, to dobro znam. Volim ga i pokazaću mu da to nije dobro, da ne vredi, da ne može tako da bude. Ne zbog mene, ali i zbog mene.
Treća kafa...četiri cigarete. Pali petu pa će ići do prodavnice.
Нема коментара:
Постави коментар