Vreme..

Ma daj... 

Kako da ne. Kad slažeš sebe, taj " sebe" ne zna da si slagao. I to se onda računa drugačije... to je poverenje? Nisi ti kriv što lažeš samog sebe i ne sumnjaš u to nego je neko drugi ko bi trebao da ima poverenja u tebe za sve kriv. Kako je to super... Strava je... Divim se takvoj istini. I verujem joj jer nemam šta da izgubim. Sve što sam imala, imala sam. Prošlo vreme, zar ne? Bila bi laž kada bih rekla da imam i dalje? Ma ne, ni slučajno, ja imam i dalje samo što ne mogu da vidim i dodirnem, mogu samo da osetim. Da, ali ja želim više... zašto? Šta više? Ne, ne želim ni više ni manje, u ovom trenutku jednostavno ne želim... ništa. Ne lažem sebe ili ne znam da sam slagala sebe. To je prošlo vreme takođe. "Biće toga kad bude". Šta je to? Laž ili istina? Ne, kako sam opet pomešala... to je buduće vreme.  Ono nije prošlo niti je sada a ja treba da mu verujem, tom budućem vremenu... dobro... i ako se izjalovi, opet nije laž, nije ni istina nego... iskrslo je. Šta je to? Zar to nije prebacivanje krivice slučaju? Nekome ili nečemu na šta ne može da se utiče. Stekla sam utisak da govorimo o tome da mi snosimo odgovornost za učinjena dela ili ne dela... Glupost. Primećjem da sam postala siva... nema boja. Pogrešila sam i to je istina, vrlo dobro znam. 

Krivo mi je... jer znam da je sutra, sutra sutra, baš ono pravo sutra na koje mislim. Dan posle današnjeg dana, to sutra... nije laž nego istina koja se prećuti ali možemo je nazvati nekim drugim imenom. Meni nije važno zaista i baš zato... ne znam... ma... da, nije važno. Ne bi me ni bolelo da sam znala, baš je glupo... i ovo... zašto pišem. Eto, pitao me je neko kako izgledaju boje. Reći ću ti da ne znam... ovako izgleda kad ih nema. Ali nema ih zbog mene, ja sam ih obojila u sivo, samo ja, niko drugi!

Ne sumnjam ja VERUJEM!!!