Nebo će se smejati...

Dva dana, dva dana i dvadeset pet poziva. Nikad nisu tu. Dobro, lepo se provode. Doručak, ručak, večera.... zabava... Drago mi je. Jutros sam čula promukli glas, osećalo se kroz pojedine reči da joj je nos zapušen, bila je drska i neljubazna. Bila je bezobrazna. Povredila je, bez osnove, bez razmišljanja... nadam se da će preneti da sam zvala. Rastužila me je. Plakala sam, nije mi bila namera da... volela bih da sam mogla da utičem i da je sve bilo potaman. Nadam se da će bez obzira na to... na kraju reći da... da je bilo lepo.

Mislila sam da više...

Na skali od jedan do deset... da li sam omiljeni broj?  Ne, ne dan mog rođenja nego onaj drugi, zapravo treći... Dogodilo se nešto, ne mogu da shvatim... ne pogađa me ali me tera da... da, da se plašim da... da ne treba da govorim neke stvari. Lepo kaže Dostojevski... Neke stvari ne treba reći svima, neke stvari ne treba reći ni prijateljima a neke stvari ne treba reći ni samom sebi. Njemu sam rekla stvari koje nisam ni sebi rekla. Osećam se prevareno. Radim sebi nešto što ne volim da meni rade neki drugi ljudi... nešto što ne volim ja da radim drugim ljudima. Ko sam Ja? Ko je on? Ko su drugi ljudi?

U situaciji kad sam mislila da trebam brinuti o sebi i povratiti se... mislila sam o njemu. O njemu koji nije drugi ljudi. A drugi ljudi su bili kraj mene, ali nisu postojali. Ekran sa pozitivnom energijom mi je bio pred očima i dok sam žmurila. 

Nedostaje mi, nedostaje mi sve ono što sam imala a nemam više. Jesam li ja to uzela i potrošila pa ga nemam više ili je uvek tako samo.... samo na početku? Znam da ovo nije kraj, možda se nadam da nije... možda je odavno kraj? Nisam ni za početak znala da je početak. Zašto bi sada situacija bila jasnija? 

Pajac se smotao, urolao se i spakovao u kutiju. Nema ga više. Ne. Na kutiji su ostali, složena rubikova kocka i lopta. Zalupila je vratima izlazeći iz sobe. Lopta se zaljuljala i gurnula kocku, kocka je pala na pod i razbila se na 26 jednakih kockica različitih boja. Lopta više nije imalaa otpor, otkotrljala se... kutija se otvorila, ništa nije izašlo iz nje. Ni pajaca više nema... možda spava? A možda nikada nije ni bio tu...

Još samo dva dana. Brzo će proći i onda. Taj će zagrljaj zameniti sve. Brige će nestati, nebo će se smejati. Sve će postati ružičasto i lila, imaće krila i istančanu maštu. Živeće u raznim čarobnim zemljama i igraće se sa dečijim igračkama. Pevaće pesme i biti nasmejana... ali onako, pravo nasmejana od srca.