Usporenim pokretima je ugasila računar, poklopila ga je i podigla noge na stolicu, obgrlila ih je a zatim bradu naslonila na njih. Pustila je muziku na telefonu.
njena omiljena pesma..
Počela je da plače i poželela nešto ali ni sama nije znala šta... bojala se svojih želja a pesma je budila prejake emocije... samo nije želela da se oseća toliko neshvaćeno, želela je da je neko zagrli i poljubi u kosu zato što to oseća i želi da uradi a ne zato što je ona tužna. Trebao joj je neko... neko ko ne smara, neko kome će se radovati, ko će sa zadovoljstvom isčekivati njenu poruku i na nju znati da odgovori sa više od dva slova i neko... neko... kome samo treba da kaže nedostaješ mi, želim da te vidim i da joj taj neko kaže... da je pita... evo krenuo sam, samo reci gde da dodjem... Bez glupih pitanja bez praznih izgovora samo da dodje i bude tu...
Osećala se toliko usamljeno u stvarnom svetu da je zbog toga poželela da se izgubi... tamo gde su i drugi neshvaćeni ljudi koji kriju svoj identitet iza pseudonima i traže nešto... ili se samo tako prazne...
Nije mogla više da izdrži, utonula je glavom u kolena i obgrlila ih je čvršće da bi osetila potpunu samoću...
Nevoljno je ustala sa stolice i odteturala se do kreveta. Nije skinula šminku, nije oprala zube, nije se istuširala ni presvukla, legla je u krevet i zaspala. Otisla je u neku drugu dimenziju... opet bolju od stvarnog sveta...
Нема коментара:
Постави коментар