Laganim pokretima, nežno, kartu po kartu ređaš, oslanjaš jednu na drugu, vodeći računa da svaka naredna prethodnim ne bude teret i ne sruši ih, već da se pod određenim uglom lagano spušta jedva je dodirujući. Ne vodiš računa o tome koja karta ide ispred koje, koja je iza koje, koji je broj, koji znak , ideš redom, nasumično izabiraš. Moraš biti maksimalno skoncentrisan i ne smeš odustajati da bi sagradio kulu od karata. Ukoliko omaneš samo sa jenom koja će kasnije biti oslonac ostalim nadovezujućim kartama, struktura je unapred porušena osnova je nestabilna. Tu ti ne pomaže džoker ni kec u rukavu ( najodvratniji šablon koji postoji), rekli smo nije važno koji je broj, ni znak, ni slika, bitno je koliko si pažljiv i koliko ti je stalo da je sagradiš.
Uzdrmalo se nešto, jedna se karta zaljuljala, pratiš je pogledom i osećaš nesigurnost. Vrlo dobro znaš da ako je dotakneš srušićeš sve do sad sagrađeno. Šta ćeš uraditi? Čekaćeš, znam da hoćeš.
Par sekundi, karta se smirila, nevidljiva sila je postavila baš onako kako treba da stoji. Sada više nisi siguran u sebe, dogodio ti se jedan mali peh ali volja da odustaneš pokušava da nadjača volju za uspehom. Šta ćeš uraditi? Vreme... nisi ograničen vremenom ali te jede neizvesnost, hoćeš što pre da završiš sa tim. Ili da je sagradiš ili da je srušiš. Vidiš kako su te dve opcije blizu, toliko blizu da nisi ni svestan toga. Ishod je potpuno drugačiji.
Odlučuješ da nastaviš iako znaš da sa poslednjom kartom dolazi kraj. Kula će biti sagrađena. Sada te druga misao mori... Ako uspeš i sagradiš celu kulu od karata, to će biti to, i šta dalje? Ako se sruši imaćeš opet priliku da gradiš, opet i opet, i opet... dokle god se bude rušila.
A ni na kraj pameti ti ne pada da je gradiš upravo zbog toga da bi je sagradio i dokazao sebi da možeš. Da dokažeš sebi da za neke stvari nije bitno koje karte imaš u rukama već način na koji se ophodiš sa njima, način na koji ih koristiš da bi stigao do svog cilja.
Нема коментара:
Постави коментар