Crtica, tačka, crtica, dve tačke. Uspravno, ne horizontalno. Trenutak koji ne može da se definiše. Nisi siguran da spavaš a dobro znaš da nisi budan. Gde si? Gde se nalaziš tada? Nateraš svoje telo da posluša tvoju komandu. Naređuješ prstu da se pomeri. Proveravaš da li još uvek upravljaš svojim telom. Pomeraš prst ali opet nisi siguran da si ga pomerio. Hiljadu nevidljivih iglica ti probada ruku a ti I dalje ne znaš da li je tvoja. Osećaš samo njenu težinu...
Kad se to isto dogodi sa mislima pitaš se jesu li to zaista tvoja razmišljanja, možeš li da utičeš na njihov tok, možeš li da odlučuješ njima? Ili je neko možda prošao tvojim razmišljanjima I svoja usput ostavio tu. A ti ne možeš da upravljaš njima, osećaš kako ih probada hiljadu nevidljivih iglica I osećaš samo njihovu težinu.
Eto zašto ne znam.... Crtica, tačka, crtica, dve tačke, uspravno, ne horizontalno.
Kada prođu trnci I kada budem znala da ne sanjam, tada ću ti reći da li je to moja ljubav ili samo težina koju osećam.
Četiri cigarete kafa... dim cigarete se meša sa zracima sunca koji ulaze u sobu. Danas je lep dan. Prošetaću malo... možda će tada prestati da mi trne ruka.
Нема коментара:
Постави коментар