Daleko ... toliko si daleko da do mene ne dopire ni rastući iritantni zvuk. Sad ga želim, isto kao i pre... Ne, to ne znači da ako nešto želim to tako mora da bude. Ne umem da ti objasnim. Ali vidi, kad su deca mala mnogo su više vezana za roditelje u odnosu na odrasle ljude. Ti si vidim porastao, ne trebam ti više kao pre... Puštam te, dajem te vremenu da ti zafalim, da te savlada svaki umor i svaka dosada da me se setiš. Vidiš došla sam dotle da se sa dosadom držim za ruku... Ironija...Ironija svakog razgovora me cepa na pola. Kao papir jer znam koliko god da ti vremena dam, samo ću se udaljiti od tebe.
Taj grad... napolju je padala kiša, sitna kiša a mi smo imali zelenu i narandžastu samo za nas. Ti dani su mi trajali nekoliko godina života. Zaboravila sam da negde drugde na planeti postoji život, neki, moj, tvoj, naši zajednički životi koji nisu u sobi sa slikom na zidu, na kojoj ja vidim ženu koja se krije iza marame a ti je sve vreme realno gledaš i vidiš običan stari ranac. Svaki dan se nekoliko puta vratim slici, toj istoj slici... samo u mojoj glavi... i uporno pokušavam da vidim ranac... i to i jeste problem. Shvataš li sada? To je isto kao kad ujutru u supermarketu kažeš dobro veče, znaš da nije ali rekao si, poneo te je trenutak , ponelo te je veče. Ali dan je tu da sve razbistri, da te vrati u realnost. Mene i dalje ne vraća, možda zbog devojke, možda zbog ranca. Ne znam... ali kao da sam nestala. Nestala sam tamo... ono na slici sam ja, mislim da sam devojka koja se krije iza marame ali ja sam u stvari samo običan, stari ranac.
Нема коментара:
Постави коментар