Taj osmeh, niko nema. Tako me tužno niko ne može pogledati. Toliku količinu ljubavi mi niko ne može pružiti. Tako me niko ne zove. Taj glas niko nema. Takav zagrljaj je neprocenjiv, a poljubac najlepši na svetu. Tu radost niko ne pruža, taj osmeh niko ne ume da smeje... i rupice na obrazima kad se oči potpuno spoje. Kad spava u stanju sam satima gledati, kad priča poželim da odgovorim na sva pitanja ali znam da ne mogu... jer na kraju svega opet čujem ono: “ Zašto? ”
Tako lepo niko ne priča. Tako pažljivo niko ne sluša. Tako ponosno niko ne stoji kraj mene. Tako me niko ne voli... Tako ja nikoga ne volim. I na kraju, takvu definiciju ljubavi niko ne ume da izgovori:
- Mama, Dimitrije me stvarno voli...
- Dobro, to je lepo mila, ali kako znaš da te voli?
- Pa znam.
- Jel ti je rekao?
- Ne mama, to se ne kaze.
- Nego?
- Nego me je držao za ruku ceo dan.
Нема коментара:
Постави коментар