Nebo puno zvezda...

Dve reči. Kad i gde?

I bio je tu. A ja sam bila princeza. Princeza na zrnu graška. Poljubac... nakon nekoliko sati. Voz, gužva godpođice i gospođe i jedan nekulturan mladić. Kaže... kao da je sišao sa planine. Meni se dopao, bio je drugačiji... Jurcanje po gradu a taxi ne dolazi u obzir, moraju naći kutiju koja će biti lepša od poklona. Dočekala ih je vesela i razdragana. Ona se njoj uvek smejala... volela je, bila joj je draga. Prihvatili su je kao da tu pripada i dok je prala sudove pustila je suzu... radovala se. Nisu primetili, ona to nije ni želela, suza se stopila sa sapunicom...

Sedeo je pored nje i nežno joj mazio leđa. Bila je srećna, potpuno, pravo srećna.

Obukla je crnu haljinu i baletanke, maramu je vezala u mašnu oko.... želeo je da je vidi, nije očekivao da će i ona doći. Bila je tu na kratko i ostala je iako je ona otišla.

Naliv pero je ostalo na jastuku dok je pisala posvetu... popunjavala prvu stranicu knjige. Konačno je osetila i shvatila. Znala je da je to... I otišla je, upravo zbog toga. Da ne pokvari, jer onda kada je najlepše treba stati, treba prestati. Poklonio joj je nebo puno zvezda... mesec i ogledalo, ona njemu nije poklonila ništa...

Ništa nikada nije vredelo, sada je dobilo neku vrednost, on ga je zadržao i nije želeo da joj vrati, njeno ništa. Nasmejala je. Poljubila ga i zubima zadržala donju usnu... bvlgari crystalline... je ostao na jastuku a ona je mirisala na kišu u borovoj šumi...

Bila je ona kojoj ništa nije smelo da fali, ona kojoj je sve moralo biti potaman. Počev od voza preko šetnje prelepim gradom do savršene večere koju je cimerka spremila i naravno pričanja priče za laku noć... Tu priču nikada neće zaboraviti. Jeste to bila bajka ali nije bila izmišljena, bila je stvarna i stvarno se jednom dogodila. Jedne tople zimske večeri.

Nije smela da bude gladna, da bude žedna, da je nešto boli da joj nešto smeta, smela je samo da uživa i da se divno oseća a ona ni to nije mogla... osećala se predivno...