Strah?
U tebi je... vešto ga skrivaš, zoveš ga svim drugim imenima samo ne onako kako treba. Strah te je mnogo čega.. mili moj, ja sam tu I dala sam ti ruku. Ti je uporno odbijaš, dokazuješ koliko si jak I nepobediv... Dobro... Kažem dobro... jak si I nepobediv ali hajde da pričamo o tome što ti se neda. Hajde da pričamo o tome što uporno izbegavaš. Umem ja da pričam sa tobom o tome I onda kad ćutiš, ti nisi takav. Oda te nešto, svaki put je nešto drugo u pitanju... ali te oda.
Hoćemo li se rastati ako mi kažeš svoje najveće strahove, hoću li te ostaviti zbog tvojih slabosti? Ne znam, ne mogu da garantujem, ja ne volim kukavice ali još manje volim one koji se prave da su jaki. Možda je mene strah da čujem ono što znam, ono što čujem u tišini, zato bežim jer... nije sada vreme da znam to. Nigde ne žurimo, idemo laganim korakom. Ako uzmemo previše, potrošićemo ono što treba da ostane za posle... Jesmo li potrošili sve? Gde su drugi ljudi, zašto ih više nema? Želela sam da budemo samo ti i ja. To sam želela samo dok se ne dogodi. Vrlo dobro znaš da su moje želje vrednije kad se žele nego kad se ispune. Nemoj... stani. Neću, ne želim te, ne tako, ne na taj način. Ne znam šta želim ali sam sigurna da znam šta ne želim. A ti ne znaš ni jedno ni drugo, zašto onda ne bi sve ostalo ovako kako jeste. Vidiš... krila sam se iza tvog straha da na kraju izbacim iz sebe moj.... moj strah. O da, bojim se i ja... ne, ne u boju mili... bojim se straha!
Trenutak ispuni prostoriju nevidljivim trncima, osećaji lagano plešu uz najlepšu melodiju violine I tada poželiš nešto da kažeš, guši te, stoji ti u grlu ali ipak... prećutiš. Jer šta ako ta reč zaustavi trnce? Šta ako zbog nje utihne muzika? Tada misliš da će prestati čarolija ali zaboravljaš da se u svakoj pesmi pre ključnog refrena čuje prvo tišina...
Нема коментара:
Постави коментар