Hoćeš li ikada u životu moći da se suočiš sa samim sobom? Hoćeš li moći da prihvatiš odgovor ako si već postavio pitanje? Ili ako nećeš, hoćeš li makar prestati da postavljaš pitanja u vezi onoga o čemu treba da ćutimo. Najlakše je bežati. Sakriti se iza paravana i glumiti duha. Glumiti osobu koja ne postoji. Mogla sam te naći iza svakog paravana... gde god da si se krio moji su te osećaji pronašli a moje ruke se same pružale kao podrška, da ti dokažu da možeš, da umeš, da znaš.
Gde je zvezda? Jesi li poželeo nešto danas? Ne... bio si previše zauzet sigurno. Ili umoran za mene, od mene... svejedno je kako god izgovoriš isto zvuči. Vidiš nisam ni ja poželela ništa, ne znam ni gde mi je zvezda. I nemoj da misliš da plačem, ne plačem i nije me briga. Ovog puta zaista.
Iako smo pričali o povređivanju nisam shvatila koliko si me povredio do trenutka ćutanja. Prestala sam da govorim jer mislim da su moje reči jako vredne da bih ih poklonila nekome ko je od njih stalno umoran. Ćutim... ne plačem i dalje. Žute sam boje i divno se osećam. Volela bih da padne kiša, uzela sam zvezdu i to sam poželela. I dalje ne znam gde sam je spustila...
Obično kad pomenem neko stanje uma, duha ili tela to stanje je takvo jer se Ja osećam tako, tada, u tom trenutku za sve ljude na ovom svetu, u svim svetovima.
Najgori osećaj, najgore nešto što možeš nekome prirediti je da bez obzira na sve, bez obzira na situaciju u kojoj se nalaziš, neku drugu osobu stavljaš iznad te osobe sa kojom pričaš. Ne tera te niko da ga porediš sa nekim, ne tera te niko da mu govoriš šta ćeš posle raditi, ne tera te niko da mu govoriš za šta nisi umoran i šta moraš da odradiš kao ritual pre spavanja. Izvini, možda te neko tera...vrlo dobro znaš da nikada nisam bila neko... taj neko nisam Ja.
Ja nisam ritual, Ja nisam modla, mene ne možeš stavljati u kalup.
Ja sam Ja samo Ja, jedna jedina ovakva Ja na ovom svetu. U svim svetovima.
Нема коментара:
Постави коментар