Ogoljena sam.... čovek ne mora biti nag da bi bio ogoljen. Hiljadu maski mi nije pomoglo da sakrijem ono što nisam ni želela da se krije. Osećam se loše.... Misli me teraju da verujem da to nije dobro...Osećaj krivice mi para svaki deo tela. Kao trula krpa, lako se cepam i ostavljam prašinu za sobom... širi se po vazduhu... guši, iritira. Moji postupci su neispravni. To ne treba tako da bude...zato što negde neko kaže da to treba da bude drugačije. Ne povređujem nikoga i ovim se ne branim. Dešava se suprotno... pokušavam da okrivim sebe. Hoću da me griža savesti izjede... da pojede svaku trunku nade da ovo može uspeti, da ja to mogu... Sakria sam lice i spustila glavu... Moram prestati.
Otvorila sam oči i pogledala nebo... bilo je puno zvezda. Da li ove zvezde pripadaju nebu ili to samo deluje iz mog ugla tako?
Legla je da spava. Oči su bile preteške da bi produžile treptaje. Snovi dolaze i odlaze i kad se probudiš sasvim si siguran da se sećaš sna... nakon par minuta je isparilo.
Vikend...Kafa... pet cigareta. Druga kafa. Devojka ispred zgrade peva. Reči pesme su razgovetnije kada ih ona peva... Prozor je otvoren i čuje se... sa pesmom se meša psovka nekog primitivnog komšije. Ne dopada mi se. Nežan glas mi je miliji. Nagovaram sebe da se usredsredim nareči pesme i da tiho u sebi pevam sa njom, da joj budem podrška.
Grižasavesti je isparila, bila je prisutna samo u večernjim satima i u momentu kad sam otvorila oči. Možda preterujem... Nema potrebe da se tako osećam, osećanja su previše lepršava da bi mogla ozlediti.. osmeh se vraća na lice... Pišem...pišem... pišem...
Mogla bih još jednu kafu. Ne!!! U tri ću je popiti. Posle poziva...
'Sigurno si ocekivao da cu biti stidljiva preko telefona?
Нема коментара:
Постави коментар