Veliko gvozdeno slovo... osećam njegovu težinu i ne mogu ga prevaliti preko usana.. ne želim da ti kažem, ne mogu da ti kažem...
Nije me strah da ću te izgubiti, toga se nikada ne plašim. Plašim se da te ne povredim, jer... ako sam ja povređena ne moram uzvraćati istom merom jer... tada ću biti gora od tebe.
Neko mi je napisao pesmu... zanimljiva je, dopada mi se, mada mislim da nije meni namenjena, to je samo kupovanje slatkorečivošću. Nemam ja ništa od tvojih slatkih reči. Ne mogu ih okusiti, zaista ne mogu... a i svakako nisu meni namenje pa zbog toga osećam samo ukus olova...
Osećam hladnoću, trne mi noga...
Prozor je bio otvoren, sklupčala je noge, savila ih u kolenima i približila grudima. Hladne pete su ježile sedalne površine koje su nežno dodirivale. Soba je bila puna dima, zato nije zatvarala prozore... da bi se otarasila odvratne zamagljene slike svega.
Zašto?
Šta?
Da li?
Dim je zamenila izoštrena slika sadašnjeg trenutka. Razbistrilo se sve... a iznad glave su letela bledo siva pitanja... Odgovor je došao sam od sebe, bez razmišljanja.
Ne, ne želim da znam, kad ne znam... slađe mi je.
Veliko gvozdeno slovo... osećam njegovu težinu i ne mogu ga prevaliti preko usana.. ne želim da ti kažem, ne mogu da ti kažem...
Нема коментара:
Постави коментар