Idem tako ulicom I svesno skrećem levo, nakon par koraka moje nesvesno me pita zašto sam baš tuda pošla kad i jedan i drugi put vode do moje kuće? Ćutala sam i nisam znala šta da mu odgovorim ali sam se svakako u svojoj glavi pitala. Od tog jednog rodilo se još hiljadu mini pitanja i izgubila sam se. Ostala sam tako ukopana više na levoj nego na desnoj strani ne znajući da li sam izabrala pravi put. Probala sam da brojim, probala eci peci pec... sve sam probala ali uvek bih se pitala šta bi bilo kada bih izabrala onaj drugi put...
Danas više ne stojim na levoj strani, nalazim se na sredini puta sa leve strane. Kako se to dogodilo? Sasvim slučajno. Stajala sam tako godinama i pitala se kojim putem da krenem uplašena da bi izabrani bio pogrešan i tada me je neko uhvatio za ruku. Laganim korakom bez pitanja sam nastavila da hodam sa njim. Idem levom stranom puta i razgovaram sa tobom o svemu samo ne o putevima. Ja sam svesno krenula tim putem dok me nesvesno nije zaustavilo. Ti si svesno uhvatio mene za ruku i poveo me sa sobom. Moje nesvesno se uplašilo tvog svesnog a tvoje nesvesno ne postoji. I zato ću poći sa tobom kuda god me vodiš samo ako znam da ćeš me isto ovako držati za ruku...
Нема коментара:
Постави коментар