Opet sam osetila.... Rekoh sebi ajde da vidim o kojoj pesmi se radi. Pažljivo sam slušala, bez imalo emocija. Iskreno, nije me bilo briga, nisam ni želela da znam koja je pesma u pitanju, ali nešto me je ipak nateralo da je poslušam. Početak dosadan, kao i svaka njegova pesma ali sam uvod u refren i taj zvuk gitare, bilo je dovoljno. I da... dogodila se lančana reakcija. Spušta glavu, pogled na dole...pali cigaru... priliv osećaja, boje se smenjuju...crvena sam, ona iritantna boja koja hoće da se vratim u prošlost i da ispravim sve pogreške koje smatram ispravnim... i počinje onaj deo, gde more suza ispliva iz mene...
Rukama poklapa čelo i bolno posmatra ekran, mrzeći sebe što je pustila tu pesmu...
Smirla se, opet je počeo dosadan deo. Gasi cigaretu i počinje, njegovo naprezanje da otpeva onako kako treba... i opet mrzi sebe, mrzi suze, mrzi njega...jedva čeka da se pesma konačno završi da bi je pustila još jednom i još jednom i celu noć...
Otvara oči i ne vidi, soba je mutna od maskare i aj-lajnera, protrljala je oči, pesma je počela po drugi put, protrljala je još jednom oči, slika je bila kristalno čista, setila se njega i pogledala na sat.
Jedan i nula pet... neko misli na nju...
Нема коментара:
Постави коментар