Ti! Da, baš ti. Samo tebi ovo pišem a ti ćeš znati da je za tebe. Koliko vremena treba da prođe, da shvatiš da vreme zaustaviti ne možeš i da će se zrna u peščanom satu uvek istom brzinom spuštati na dno a da ti nemožeš uticati na njihov tok. Možeš ako ga slomiš ali to onda neće više biti peščani sat, zapravo neće biti ništa. Zašto me ne voliš? Zašto uopšte razmišljaš o meni, šta te briga... Ne treba da te bude briga za mene. Mene je briga za tebe. Nije mi dobro kad znam da pitaš... Jer ti i ja ne pitamo isto. Ja pitam jer mi je drago da znam da si i ti dobro, ti pitaš iz skroz drugih razloga... Zašto? Ja ne postojim, izmislila su me slova i nikada neću postojati, gumica će me izbrisati. Ti si sad tu i to si ti i bićeš i sutra kao što si i juče... Samo Ti. Bez mojih slova bez mojih reči bez moje pojave. Bez ičega i ikoga ko utiče na tvoj svet, sa svima i svačim što utiču na tvoj svet ti moraš biti ti i samo Ti. I ove moje reči i ova moja slova, ne možeš izbrisati i ne pročitati jer znam da ih čitaš... da vidiš da li sam ja? I jesam li?
I šta će se to desiti ako jesam i ako ne pišem o tebi i ako te ni jednog momenta ne spomenem niti razmišljam o tebi? Neću više biti zanimljiva? Dobro. Ja u stvari i ne želim da budem zanimljiva. Ne tebi. Tebi želim da budem neko... nešto što... na primmer nemaš, a ime... ha, ha.... pa zar se nismo dogovorili, da mene ne može ograničiti jedno ime, ja sam sva imena ovog sveta a i bezimena... sećaš se:
" Ti nemaš prava da mi daš neko ime...Mi ne pripadamo jedno drugom... Jednog dana smo se samo sreli... Ja ne posedujem ništa dok ne rešim gde ja i stvari idemo zajedno. Nisam sigurna gde je to ali znam kako izgleda... kao kod... Tifanija"
Nečujnim korakom se udaljila od njega... tri koraka, okret, rekla je samo: " Lafffrrrr"
Нема коментара:
Постави коментар