Trenutak u kom shvatiš da su ti otvoreni svi putevi, da imas svu slobodu i sve mogućnosti da uradiš nešto... da možeš da uradiš nešto, da budeš sa nekim... i na kratko budeš srećan i onda shvatiš da ne zavisi sve od tebe. Da se nešto potrudilo da ne uskladi uslove i mogućnosti i da taj dan, dan susreta treba ponovo da čekaš... dvadeset dana, mesec dana, dva meseca... ko zna koliko. Na trenutak te slomi, pa te podigne, pa te opet slomi. I počneš da razmišljaš da pokušaš da nađeš bilo koji način da uspeš... i shvatiš da ne vredi da nije pravo vreme za to. Ali ipak onaj crvić koji živi tamo negde, duboko u tebi tera te da veruješ da će se desiti čudo, da će se sve sile ovog sveta sjediniti svoje snage samo da ispune tvoju želju koju tako silno želiš... da se desi... baš tada kad možeš da učestvuješ u njenom ostvarenju....
Zimska, mirna noć. Ogromni prozori teget boje... mrak u sobi. Prišla je prozoru i pogledala u zvezdano nebo, u ruci je držala narukvicu na kojoj je pisalo “ wish”... Protrljala je palcem i kažiprstom I poželela da ga vidi... na kratko, samo na jednu sekundu i da ode... da se vrati kući i nastavi da sanjari o njemu. Podigla je glavu i izabrala najsjajniju zvezdu na nebu i opet poželela isto to... ali je nekako znala da joj se neće ispuniti.
Нема коментара:
Постави коментар