No one had to know...

Prvih par nota... to je klavir. Marama klizi od malog nožnog prsta prema članku i tu se zaustavlja. Još nekoliko nežnih zvukova klavira. Tišina. Klavir prestaje da se čuje. Udara bas. U ritmu basa savija koleno, obgrlila ga je rukama i primakla što bliže grudima, glava joj opušteno pada unazad, kosa se rasipa po purpurnim bojama svetla. Ekran televizora proizvodi tu boju. Vrat oslobođen na kratko, marama preko lica klizi niz vrat. Ostaje na grudima, ruka se lagano spušta i opušteno pada, nastavljajući da se pomera kao klatno sata. Tišina. Opet klavir. Bas. Naglim pokretom je zabacila glavu na jednu pa na drugu stranu, zatim spojila glavu i koleno... zvonki glas je pevao tu čarobnu pesmu.... Stala je, bacila maramu i sela. Pokrila je lice rukama. Znala je da nije dobra balerina. Koreografija ide sasvim drugačije. Treba joj mnogo više prostora, treba joj veće ogledalo, da može celu sebe da sagleda. Marama nije trebala biti te boje, mora biti bela, nežna, marama od kašmira... Pokušala je da odigra taj ples ali... bez uspeha. Njeno izvođenje je bilo krajnje smešno. Jedino su reči pesme i muzika ostali isti...

The moon asked the crow
For a little show
In the hazy milk of twilight
No one had to know

Naljutila se, ustala je i ponovo plesala, plesala, plesala... do iznemoglosti. Gledala je sebe u ogledalu. Hiljadu pokreta, hiljadu njenih lica... Bes, ljutnja,tuga, sreća... na kratko i ponovo bes, tuga, ljutnja.

Jedino je ritam basa nije ostavljao mirnom, kukovi su kružili a telo pravilo piruetu. Jedna ruka podignuta, nežno dodiruje vazduh i purpurno crvenu. Noga blago povijena, prsti jedva dodiruju koleno. Zastala je i tada videla svoja dva lika u ogledalu... Bila je podeljeni pajac... u kostimu balerine, sa raspuštenom kosom i purpurnom maramom na podu. Prišla je ogledalu i jasno videla tu podeljenost. Desno tužno oko i levu polovinu usana razvučenu u osmeh. Maskara se razlila ispod tužnog oka i napravila tri linije. Svaka je bila dovoljno udaljena od one druge da se ni na kraju puta nisu dodirivale.... završavale su se negde ispod vrata.

Leva polovina usana...razvučena u osmeh, smejala joj se jezivo. Jedan pokret rukom preko usana je bio sasvim dovoljan da crveni ruž razvuče u tu iritantnu liniju zvanu osmeh... jezivi osmeh.

Promenila je ploču i otišla pod tuš. Stala je ravno ispod njega a rukama poklopila lice.Opuštajuća muzika, topla voda po naježenom telu... poljubac urame. Podigla je glavu prema jakom mlazu vode i saprala tugu i osmeh sa lica. Pevala je... na glas... pevala je sebi....uporno ponavljajući tekst pesme koji je davno prošao ali je ostao urezan u njenim mislima...

We both know I'm not what you, you need....

Mokri tragovi su ostali za njom dok je iz kupatila prelazila u sobu...

Spremila se i krenula...otišla je da zaboravi na ples.

Tok misli se vratio na mesto istezanja....možda će je pozvati? Možda će doći? ... ne, ne bih volela. Možda mi napiše poruku? On ume da piše tako lepe poruke, ume da poređa slova onako kako se to meni sviđa... nikada mi ih nije dosta. Bilo bi lepo da mi piše....