Žmurim I ne pomeram se. Čekam... brojim u sebi i čekam da počne muzika. Tada... znam, upaliće se svetla i moram početi. Srce mi je u grlu, udara jako i imam tremu. Moram stajati naspram tebe na pozornici. Ovu predstavu igramo zajedno i igramo je samo nas dvoje. Ti stojiš mirno, ne pomeraš se, obučen si u crno, ne gledam te, žmurim, lakše mi je kad žmurim, tad te bolje osećam. Dopiru do mene zvuci prirode, ptice...more, talasi se razbijaju o stenu, neka se melodija utapa u to i muzika počinje. Brojim do šest i treba da krenem... Nema više straha, ne bojim se, znam da mi je maska na licu, i znam da kroz nju ne prolaze ni najjači reflektori, ničiji pogledi.
Još samo par sekundi i...lagano... korak, dva, tri, njena tačka je počela, u taktu muzike muprilazi. Rastojanjeje dovoljno da mogu da se osete ali ne i dodirnu. Belina njenog kostima bode oči, nosi beli kostim balerine, bolno je gledati... Pruža ruku pravo ka njemu. On i dalje stoji mirno oslonjen na štap. I on broji u sebi. Okreće glavu kao marioneta, uzima belu ruku medju crne rukavice,štap prebacuje u drugu ruku. Primiče ruku usnama i ovlaš ih spušta tu, trudi se da ostavi trag, da oseti puls. Hvata je oko struka i vodi ples... Jedan okret, drugi, treći...par koraka na stranu. Desnu ruku u kojoj su malopre bili njeni prsti spušta niz njenu kičmu. Vrhom prsta nežno, dodirujući svaki pršljen ponaosob. Kako prolazi prstom, tako joj savija leđa. Pravi most ne oslanjajući se rukama o pod. Podiže ruku i sada vrhom prsta prelazi preko ušne školjke od vrha do korena nežno spuštajući prst niz vrat, tu se zaustavlja. Svetla se gase... hvata priliku da joj dodirne usne. Muzika je stala, čuju se samo otkucaji njegovog srca, ona ne diše, ne pomera se. Muzika razbija trenutak, puls se ubrzava, strah ga prožima, oseća bes,oseća gnev..... spušta je dovoljno pažljivo da može da se osloni rukama o pod, ne želi da je povredi ali želi da je zaboli. Okreće se i beži, odlazi na sasvim drugi kraj. Eksplozija osećaja u njegovoj glavi. Ona u belom. Belo. Bela venčanica. Strah. Poljubac. Vrele usne. Belo. Belo ga plaši. On je crn. Ne želi belo.
Ona na vrhovima prstiju stoji i leprša, nežno prenosi muziku svojim pokretima... ruke je podigla iznad glave i nastavlja ples, igra njenu igru, ne primećujući kontrast, ne primećujući ništa. Žmurila je i dalje, pratila ritam i osetila poljubac...
Prvi se spustio na koleno, ovlaš, samo da oseti, zato što je niko tu nije poljubio. Drugi se spustio na pupak, malo duže se zadržao tu...poljubio je pupak zato što je vezan zanju...Treći se spustio na vrat završio se ugrizom, da bi osetila koliko mu pripada.
Kad je video njenu smirenost nije mogao da izdrži, nije mogao da joj ne priđe... Osetila je njegovu blizinu i napravila nagli pokret glavom, glava je bežala ali je telo ostalo nepomično.Odvezala se maska i skliznula na dole. Sada je ona osetila stah...Njegovi prsti su je preduhitrili... jer je znao koliko joj je bitna maska, da bez nje ne bi bilo poslednjeg plesa, ne bi bilo predstave. Ne bi bilo ničeg. Nežno je spustio svoje dlanove preko njenih očiju i odveo je sa pozornice u neki drugi svet...
Нема коментара:
Постави коментар