Čudo..

Pokušavale su da isplivaju, da budu šarene ali... monotonija ih je ubila. Kad se dogodi čudo... čudiš se... prvih par trenutaka ne možeš da veruješ da se baš to tebi dešava. Prvih tri dana misliš da sanjaš i lepo ti je ali ii dalje nisi svestan svega. Kad se privikneš da to čudo postoji da je to čudo... tvoje privatno čudo, odbaciš ga kao i sve stare iznošene stvari... I čudo stoji tamo... Iako je drugačije od svega ostalog, iako je samo ono čudo... shvatilo je da pripada gomili beskorisnih stvari... Ono blista i ističe se ali ti više ne vidiš...ostvarenu želju ne želiš ponovo. Dođe i prođe kao i sve, kao i uvek... Ništa novo, ništa drugačije... verovatno su i ostale stvari nekada bile čudo... Tada je čudo rešilo da se utopi u masu da bude sasvim obična stvar i stajalo je tako, čekalo, čekalo, čekalo... I jednog lepog dana preturajući po tvojim stvarima neko je primetio čudo, dopalo  mu se jako i uzeo ga je. Nisi ni primetio da ga nema, nisi primetio da ti nedostaje... bilo je malo čudno što je to mesto prazno ali... ostale stvari su popunjavale tu prazninu.  

Sada čudo ponovo postoji u svom svetu mašte, hrani se željama drugih koji zaista žele čudo, pruža im čudesne trenutke i čudi se tome da je zaista divno biti čudo i nečiji svet činiti čudesnim...