Čvrst, jak nesalomiv. Ne može se zgaziti nogom, ne može se razbiti ako ga baciš, zapravo nisam sigurna da li se oklop kornjače uopšte može uništiti. Oseća sigurnost u njemu, nedodirljiva je, može da se uvuče i da izađe kad god poželi. Taj isti oklop naziva svojom kućom, ne skrovištem.
Oklop... Kiše mu ne mogu ništa, vetrovi ga ne mogu oduvati, sunce ga ne može spržiti, jež ga ne može ubosti. Ruka koja ga mazi... uzaludno to radi jer kornjača to ne oseća. Ruka samo prividno oseća tu konekciju, taj hladan osećaj kad dodirne ali nije svesna da time nije dospela do kornjače već i dalje dodiruje samo oklop. Nedodirljivo, nepobedivo, lagano korača kroz svoj život zaštićena od svih spoljnih uticaja. Bez osećaja... bez čula. Podeljena na život spolja i život unutra istovremeno. Njena je najveća mana što koliko god želela da bude slobodna, sa sobom mora nositi oklop ali čim oseti nešto novo, nešto drugačije, nešto čudno, začas se vrati u svoj svet nedostižan ostalim živim bićima. Tu se krije i beži od svega neprihvatljivog, od svega novog, od svakog približavanja, sigurna baš tu u svom malom kutku, zaštićena svojim nesalomivim oklopom.
To uopšte nije prednost, hmmm... ona to sigurno ne bi radila da bez tog istog oklopa nije samo jedan sasušeni jadni gmizavac...
Нема коментара:
Постави коментар