Klupko...

- Spremila si igru za mene? Još čekaš?

- Nikad ne spremam igru sama se dogodi. I ne igram se namerno, takva mi je priroda. Kad mački baciš klupko igraće se sa njim svaki put... tako je i sa mnom..

- Mački klupko dosadi kada ga lako dohvati, treba da joj bude veoma blizu ali van domašaja da bi joj držalo pažnju.

- Upravo tako..Zašto si želeo da mi posvetiš ceo dan?

- Jer sam hedonista pa udovoljavam svojim željama kad god mogu... Misliš da sam klupko ili onaj ko ga drži? 

- Mislim da ti to misliš, a ono što ja mislim neka ostane van domašaja..da bi držalo pažnju :)

Autobus, osmeh... neizvesnost, zadirkivanje, nije mogla izdržati. Sat vremena vožnje njen se pogled nije makao sa telefona, sve vreme je čitala njihovu prepisku i podsetila je... Sećaš se šta te je urednik jednom pitao?

Posao, dosadni ljudi, ona više nije bila dosadna, bila je nova, nasmejana i sveža... Čula je telefon i sve je prestalo da postoji. Novi mail od njega...

- Zasto nisi želeo da ti čujem glas? 

- Hoćeš li mi verovati ako ti kažem :) ? 

- Probaj me. 

- Promukao sam :) sada me interesuje šta si mislila zašto neću? 

- Bojiš se. Ne u boju.. od straha.

- Nemam problema da priznam kada se nečega plašim. Hrabrost nije kada se ne plašiš ničega, hrabrost je prevazići strah. Ali ne shvatam zaštobih se bojao da te čujem. Vidim da više nisi jogunasta, dakle veruješ da ti uvek govorim istinu? Naravno, koja je poenta ovih razgovora ako ćemo da se lažemo?

- Nikada nikome nisam verovala100% I ja ne vidim poentu.

- Dakle, da li nastavljamo razgovor? Biću zadovoljan sa 81%, ispod toga nije prihvatljivo. 

- Moraš da zasluziš. Ako zeliš?Dakle? 

- Hoćeš da ti odgovorim da li pristajem da zaslužim poverenje? 

- Da.

Ušla je u stan, dočekao je hladan zagrljaj i prezriv pogled. Hiljadu pitanja. Hiljadu pretpostavki... hiljadu svega... a u njenoj glavi samo on. Poželela je da ide pod tuš...Na zidu, na pločicama u lavabou... videla je slova. Jedva je čekala da prođe vreme... i da nastavi prepisku. Trebalo je objasniti zašto je odsutna, zašto je čudna. Nije želela, nije joj padalo na pamet da bilo šta objašnjava. Žudela je za... i tog dana i jeste bila sa njim u svojoj glavi, u svojim mislima u svemu... Odgurnula ga je, posvađala se i krenula kući... Čim je izašla iz dvorišta napisala je...

- Hoćeš da znaš svoju sudbinu? 

- Ne molim te, ne volim proricanja. 

- Mislio sam... :) . 

- Čežnja za znanjem mi je mnogo draža. Pa i ja sam mislila. A ona?

- Nije taj svet za nju. Za nju sam stvorio drugi... Lepši... ona nije jaka. Krhka je...

Suze se nisu zaustavljale, osećala se jadno, bedno i bezvredno. Prekrila je rukama lice. Šminka joj se razmazala po obrazima i poželela je da bude toliko krhka da je slome njegove reči. Nije znala zašto ali imala je potrebu da mu bude važna, da mu bude bitna. I tada je shvatila da on samo ubija vreme sa njom...

Jedan klik... gasi se mašina. Jedan pokret, poklapa lap top. Jedan uzdah...uvlaci dim cigarete duboko u pluća. Jedan korak....

Odlazi pod tuš... Voda se lagano sliva niz lice, suze se stapaju sa sapunicom.... Antony peva najtužniju pesmu... Telo ne prati ritam... Sve se ugasilo.

Jutro... pet sati. Pada kiša. Pet cigareta, kafa... kiša dobuje. Izlazi iz kuće... neće nositi kišobran nije se dovoljno šminke razlilo po njenom licu...