Lopov...

Neko mi je ukrao osećaj koji se negde duboko u meni krio. Nisam ni znala da ga imam dok nije nestao.

Strepnja, čekanje, žudnja... suze, pustila sam ih zajedno sa kišom. Htela sam da sačekam proleće ali je i ono poranilo, ukralo je zimu...

Gde je nestao taj osećaj? Ko mi ga je ukrao, pa sada vreba oko mene i tera me da mislim o stvarima koje po svojoj prilici ne treba da budu bitne...?

Zašto sam tužna? Zašto bih da plačem, kad su proleće i zima jedno....?

Negde sam sigurno pogrešila... nešto pogrešno rekla?! Izgubila sam i bitku i rat, ranjiva sam i krvarim...

Svaka je reč postala ista, nema više drugih pisama... nema čudnih reči. Ma gde sam to ja, zašta mi ovo treba? Hoću nazad moj osećaj, ne pripada ti, vrati mi ga smesta...!!! Brojim...!

9

8

7

6

5

4

3

2

1

Nećeš da mi vratiš? Dobro. Ni ne moraš eto ti, zadrži ga. Žensko sam, rodiću novi...