Beskonačno...

Kao da je prošao jedan dan ili čitava večnost? Kao da se dogodio procep u vremenu pa ne mogu da odlučim da li se sve to dogodilo nekada davno ili se upravo dešava. Jutro je... blaga nelagodnost u stomaku, nesigurnost i odluka. Čitavo telo vibrira, lepršavo je i poletno. Danas će se nešto dogoditi, nešto o čemu se pisalo i govorilo. Dan ima neku lakoću koja se ne može tako lako objasniti. Ako otvorim oči pokvariću sliku. 

Jutro je... kafa stoji na stolu. Vrtim cigaretu u ruci. Ne razmišljam o tome da li ću je upaliti, hoću sigurno, samo čekam da želja još malo poraste. Pesma pokreće usne. Smejem se. Njišem se. Proverila sam svako poštansko sanduče. Ima nešto loše u samom trudu. Ne bi trebalo uopšte sebi da dozvoljavamo takva zadovoljstva. Na kraju ona nemaju poentu. 

Ne znam da li je prošla čitava večnost od tog dana ili se dogodilo juče. Jedino što znam u vezi toga jeste da se nekada zaista dogodilo. 

Opet sam zažmurila. Vidim oči i dobro poznati pogled koji prodire do unutrašnjosti. Pogled koji oseća, koji razume i koji unapred zna... sve ono što će se tek dogoditi. Tople usne koje ćutanjem sve kažu. Ljube me... samo mene. Lepo mi je. Osećam da ću poleteti. Poleteti zbog osećaja koji bude u meni. Ništa na ovom svetu ne može biti teško kada imaš taj ukus u ustima, tu sliku u očima i kada srca ritmično kucaju... a ruke grle, grle ti dušu... 

Volela bih da mogu, da umem, da prenesem osećaj koji poskakuje u meni, da ga svako ko pročita oseti, da podigne energiju i usmeri misli ka beskonačnosti. Da mu bude lepo... da oseti sreću u malim stvarima kao što je trenutak u kome su sva čula skoncentrisana na pesmu... na ovaj tekst... na osećaj... na osećaj da beskonačno postoji... Evo ja sam ga doživela. 

Upalila sam cigaretu. Ustala sa stolice i počela da plešem. U svakom pokretu tela osećam trenutak koji ne znam kada se desio... da li nekada davno ili juče. Sada je probuđen u meni i ponovo ga živim. Tako je lepo... Njega mi niko ne može uzeti. Ne dam ga!U meni je tako stvaran i toliko jak, opet celo telo vibrira. I nedam ga nikome. Samo je moj... nekada davno, juče, sada. ZAUVEK!!! Jer ovaj se trenutak tada, nekada, dogodio... stvarno dogodio u beskonačnosti i ostaće beskonačan. 



P. S. 
Čudan je to čovek. Nikada nisam naišla na toliki otpor. Bio je kao zid. Pametan zid.