Uglavnom... bio je to lep dan. Pecanje na reci u kojoj se oslikava svako drvo i nebo i sunce a ispod toga možeš videti gladne ribe kako se bore oko mamca. Svaka zna da mora pre one druge doći do njega i pokupiti svoj deo ili celo parče iako ne zna da ako zagrize to je njen kraj. Kraj života. One ne razmišljaju da smo mi iznad površine i da pratimo njihove pokrete, njihovu spremnost da zagrizu. Baš zato što nisu znale bile su puštene.
Kaže... mala ti je udica da bi stavila toliki mamac. A ja tvrdoglava uvek hoću nemoguće. Gledam ga, smešim se i kažem.
- Možda i zagrize.
Ništa nije zagrizlo kod mene dok su se sve ribe iz reke navukle baš na njegov mamac. A i karte, i njih je namamio bez mamca, pobedio je u svakoj igri i kao dete se radovao veselo računajući koliko vodi. Prelep pogled na nebo i zvezde i to Nebo samo za nas, iznad nas, svuda oko nas. U svakom poljupcu, u mojoj kosi i njegovim očima...Tako ogromno prkosi vremenu a tek sam stigla a već me podseća da moram ići. A dok sam dolazila, kako da se ne nasmejem nestrpljenju koje ne može dočekati.
Kaže da me čeka i da još ne vidi da dolazim. Na putu sam govorim mu a on uporano ispituje. Gde si, dokle si stigla, da li si prošla pumpu, nema te na vidiku, trebala si već biti ovde, požuri, ne mogu da čekam, ne mogu da te dočekam... ne želim da čekam, želim da si tu... sada.
Poveo me je da vidim nebo, veliko nebo koje se tako vidi sam na jednom mestu, na mestu koje je izmislio za mene. Beli pas je bio gladan, nahranili smo ga i mazili, razgovarali sa njim. Sve je slušao i umiljavao se. Nije mu bilo pravo što sam više brinula o psu nego o sebi i tada me je odveo da on brine o meni. I brinuo je, natarao dan da izgleda onako kako njemu godi da ga ulepša za mene. Ali to uradi tako da ne osetim da je za mene ali da znam. Ljuti se i joguni, pravi se da spava i ne da mi da idem jer smo oboje ljuti što će svanuti jutro i zvezdano nebo neće više biti ogromno samo zbog nas. Biće bledo, sa oblacima ili bez njih.... ali i bez nas. Poljupci ne znaju da smo ljuti oni nemaju veze sa tim, ni zagrljaj. Grli me i kaže da ostanem iako je ljut... kaže da će ostati iako sam ljuta. I sve lepo zvuči i sve lepo miriše i ima boju jeseni.
Više se ne igra, sada je ozbiljan, ne želi da pobedi već da me nauči. Kaže mi
-Ovo se ne igra nego se oseća.
Gasi svetlo i budi čula. Nežan je i mio. Prilazi lagano i spušta dodire po nadraženoj koži, jagodicama prstiju jedva dodirujući budi strast, budi pokrete, budi osećaje. Ljubi mi usne i vrat, grli me i pribija uz sebe. Gleda me u oči a ja i dalje u njima vidim nebo. Voli me... Masira mi stopala i ljubi ih... kaže da su lepa, ljubi od prstiju do članka, ljubi mi listove, kolena...ruke i prste. Voli me pod prigušenim svetlom sveće... voli me kao što niko nije... voli me kao što niko ne ume.
A ja sam ostala... nisam otišla. I nisam sanjala...
Нема коментара:
Постави коментар