Dogodi se i to ponekad... Eto... Dogodilo se. Dodješ do granice koje nikada pre nisu bile postavljene. Nikada se nisi susreo sa njima. Pa se zbuniš, ne znaš kako da se ponašaš, samo znaš da su tu.
Istražuješ ih, proučavaš i tražiš sebe i tamo i ovde, želiš da vidiš ima li te tamo, da li je neki majušni deo tebe ipak prešao granicu?! Ali nema... ničeg nema tamo. Ipak si pružio korak ili malo progvirio glavom. Sreća, niko te nije video pa si se odmah vratio do crte.I to se ne važi. Jer ako nešto nije viđeno nije se ni desilo, to ti je ista ona priča sa drvetom koje pada u praznoj šumi... ma znaš, svi to znaju. Krivo ti je i drago u isto vreme. Bojiš se da ostaneš još koji minut tu jer znaš da ćeš je preći samo da bi sebi dokazao da možeš. O.... A ti vrlo dobro znaš da možeš, ovog puta ipak nećeš. Da li si zbog toga postao nešto što su drugi želeli da postaneš? Ili nešto što si ti želeo zbog drugih da postaneš? Ko si ti u trenutku suočavanja sa situacijom “ nema dalje”? Neko ko je zarobljen principima, odlukom, željom da istraje? Ili možda... neko ko je rešio da neće ići dalje jer može da ne ide dalje, ukoliko se odmah skloni sa granice? Da li si zarobljen slobodom koju ne želiš da priuštiš sebi jer moraš da odrasteš u nešto što se zove zaustavljanje, odluka, obećanje? Ili se jednostavno tako osećaš? Duh i telo i svaki atom tebe su rešili da je to taj trenutak kada više neće biti sve moguće, odlučili su da su granice ono o čemu su celog tvog života maštali i priželjkivali zajedno udruženi u tebi... jer duše, tela i atomi to rade... to je njihov posao... da nakon decenija vršenja određenih funkcija one promene interesovanje... jednostavno daju otkaz ili ga dobiju.
Da li ako su ti usne mirne a druge te usne ljube.... da li se i to zove poljubac? Da li si tada i ti poljubio samo zato što nisi zabranio da budeš poljubljen?
Нема коментара:
Постави коментар