Gde sam to ja? Kao da me je neko bacio u hladnu vodu koja me vuče na dole, vuče me tamo kuda ona teče. Znam plivati ali je pitanje vredi li to uopšte, s obzirom na njen tok, na njenu brzinu i snagu. Hoću li poći suprotno od nje ili ću ići nizvodno sa njom. Ne znam, samo što pre moram izaći, hladno mi je i strah me je. Mogu se razboleti ili umisliti da sam bolesna. I to je bolest isto. Da li je bilo nekog izbora pre te reke? Pre nego sam bačena u nju? Jesam li sama skočila ili sam bila gurnuta? To svakako nije bitno, sada sam tu i moram nešto uraditi ili ne moram. Ali bez obzira na moj odabir nešto će se promeniti. Ne zato što hoću ili neću nego zato što u ovakvoj situaciji ne mogu stajati u mestu. Mogu u smislu dokle mi telo dozvoljava da izdržim pritisak vode. A onda...? Nešto drugo... Koje mogu sprečiti ukoliko plivam. Možda je to lakši put ili je ipak lakše da se toku prepustim, brže ću stići tamo gde ne znam kako je, tamo gde ne znam šta me čeka. Ne znam ni ovamo ali će mi biti lakše Ili ću verovati u to, bar sam se potrudila da idem napred. I kada bi neko bio sa mnom ili pored mene da me savetuje ili mi predloži šta da uradim opet bih uradila ono što hoću a ne ono što mi kaže, osim ako se to što kaže slaže sa onim što bih uradila pre nego sam pitala. Ali mi treba taj glas koji nije moj da izbacim iz sebe sve što ne smem i što želim. Nikakva sudbina i zacrtani put, ono što te mora snaći i te priče, ne, nije to. To je situacija u kojoj se nađeš. Ti, ja...svako. Jednom... ili više puta. I budi pametan pa odluči. I ako ne odlučiš, odlučio si da ne odlučiš i... ipak si odlučio. Tako da sva krivica stoji u nama , za sve ono što je vezano za nas, nikada nam drugi nisu krivi, možda nam je lakše da ih okrivimo, da bismo mirnije spavali, živeli, disali ali nisu... sami smo krivi. Zbog neznanja ili zbog znanja. Nekada su mač a nekada ništa ne vrede. Oba. Nekada je bolje da ne znamo ono što želimo znati, možda nas baš to neznanje spasi jada. Ali opet, naredi ti istraživaču, onoj iskri u tebi koja večno traga, naredi da stane, da ne pita, da je ne interesuje... Možeš li? I? Jesi li odlučio da ne možeš ili to jednostavno znaš? Ili ćeš pokušati da možeš iako znaš da je to neoguće? Nemoguće postoji samo u pisanoj formi tako što ga čine slova i ništa više. Možeš da probaš i da ne uspeš ali to ne znači da je nemoguće. O, toliko je moguće da ti ne možeš ni da zamisliš. A ne možeš da zamisliš samo zato što si tako odlučio.
Нема коментара:
Постави коментар