Manipulisati necijim razmisljanjem nije ni malo teško. Posebno ako znaš slabosti tog razmišljanja kojim želiš da manipulišeš. Ali ne možeš manipulisati direktno, očigledno, vidljivo. To se radi polako. Tajna je u posebnim rečima. Reči na koje se pada. Malo njih daš a mnogo više ne daš.
Mamac na udicu i zabaciš. Bitno je da riba zagrize. Kada je zagrizla u tvojim je rukama, ti upravljaš. Daješ joj slobodu da pliva ali sam zatežeš strunu kad god to poželiš. Kad vidiš da je riba pomislila da je ptica, da može da leti vratiš je u vodu i pokažeš joj njeno mesto. Mesto kome pripada. To boli, ali ta bol naspram prve-mamac reči bude vrlo brzo zaboravljena jer prva reč je ta koja je otvorila vrata. Ona je sveta, ona je svemoćna. Ona je svako opravdanje i svaki izgovor. Ona je oslonac i podrška. Ona je prihvatanje i slamka za koju se držimo na početku, sredini, na kraju. Nikada nas ne može zavesti nešto kasnije od onog prvog što nas je zavelo.
Jedna prava reč napravi čudo, ako o ženama pričamo mnogo veće čudo nego kod muškaraca. Njima je potrebnije razumevanje one ga nemaju i ta jedna reč napravi čitavu priču u glavi. Bude preuveličana, nakićena, dobije značenja koja ne poseduje. I tu je kraj. Ona je zagrizla. Ta reč joj je mantra i molitva i utočište.
Uvek je tu, u najkritičnijim momentima odzvanja u glavi. To ne znači da je osoba naivna ni da je glupa, to znači da je prepoznala tu reč na način koji joj odgovara i prisvojila je. Oseća se lepo, laska joj, moćna je i neuništiva.
Kada je dostigao cilj prve reči manipulator prelazi na drugi korak. Kontradiktornost. On se mora povući. Mora da nestane.
Daje dovoljno prostora žrtvi da razmišlja, da se pita, da sto puta prolazi kroz jedno isto i naravno sto puta previdi gde greši hvatajući se za jednu jedinu reč. Ne može sve da bude tako jednostavno, opipljivo, dostižno. Da bi mogao da upravlja nečijim mozgom on ga pre svega mora zainteresovati. Mora podstaći konstantno razmišljanje o njemu.
Tada sledi povlačenje. Tišina koja će najpre privući. Koja će naterati žrtvu da iz stanja razmišljanja pređe u komunikaciju.
Priča, komentariše, postavlja pitanja, donosi zaključke.
Uzalud. I tada postaje najlakši plen. Zbog radoznalosti, zbog želje.
Igra se nastavlja. Manipulator je to očekivao. Pred sobom ima plan i program i ide lagano, strpljivo, korak po korak.
Provociranje. Ocenjivanje. Proverava na kom je nivou žrtva da bi znao koju tehniku treba primeniti kod nje. I čeka.
Strpljenje, pronicljivost, proučavanje, ispitivanje, čačkanje... sve što nedostaje izmanipulisanoj osobi jer je ona vrlo svesno odlučila da to pripada manipulatoru sebi više ne veruje. Vreme čekanja ne zavisi od njega ono zavisi od spremnosti osobe da popuno zaboravi svako prethodno znanje o sopstvenom životu i rezonovanju stvarnosti, bilo čega. Potrebno je da se potpuno prepusti, da veruje. Tada se završava sve ili sve počinje. U zavisnosti od toga kome više veruješ. Ili si manipulator ili si žrtva manipulacije.
Mamac na udicu i zabaciš. Bitno je da riba zagrize. Kada je zagrizla u tvojim je rukama, ti upravljaš. Daješ joj slobodu da pliva ali sam zatežeš strunu kad god to poželiš. Kad vidiš da je riba pomislila da je ptica, da može da leti vratiš je u vodu i pokažeš joj njeno mesto. Mesto kome pripada. To boli, ali ta bol naspram prve-mamac reči bude vrlo brzo zaboravljena jer prva reč je ta koja je otvorila vrata. Ona je sveta, ona je svemoćna. Ona je svako opravdanje i svaki izgovor. Ona je oslonac i podrška. Ona je prihvatanje i slamka za koju se držimo na početku, sredini, na kraju. Nikada nas ne može zavesti nešto kasnije od onog prvog što nas je zavelo.
Jedna prava reč napravi čudo, ako o ženama pričamo mnogo veće čudo nego kod muškaraca. Njima je potrebnije razumevanje one ga nemaju i ta jedna reč napravi čitavu priču u glavi. Bude preuveličana, nakićena, dobije značenja koja ne poseduje. I tu je kraj. Ona je zagrizla. Ta reč joj je mantra i molitva i utočište.
Uvek je tu, u najkritičnijim momentima odzvanja u glavi. To ne znači da je osoba naivna ni da je glupa, to znači da je prepoznala tu reč na način koji joj odgovara i prisvojila je. Oseća se lepo, laska joj, moćna je i neuništiva.
Kada je dostigao cilj prve reči manipulator prelazi na drugi korak. Kontradiktornost. On se mora povući. Mora da nestane.
Daje dovoljno prostora žrtvi da razmišlja, da se pita, da sto puta prolazi kroz jedno isto i naravno sto puta previdi gde greši hvatajući se za jednu jedinu reč. Ne može sve da bude tako jednostavno, opipljivo, dostižno. Da bi mogao da upravlja nečijim mozgom on ga pre svega mora zainteresovati. Mora podstaći konstantno razmišljanje o njemu.
Tada sledi povlačenje. Tišina koja će najpre privući. Koja će naterati žrtvu da iz stanja razmišljanja pređe u komunikaciju.
Priča, komentariše, postavlja pitanja, donosi zaključke.
Uzalud. I tada postaje najlakši plen. Zbog radoznalosti, zbog želje.
Igra se nastavlja. Manipulator je to očekivao. Pred sobom ima plan i program i ide lagano, strpljivo, korak po korak.
Provociranje. Ocenjivanje. Proverava na kom je nivou žrtva da bi znao koju tehniku treba primeniti kod nje. I čeka.
Strpljenje, pronicljivost, proučavanje, ispitivanje, čačkanje... sve što nedostaje izmanipulisanoj osobi jer je ona vrlo svesno odlučila da to pripada manipulatoru sebi više ne veruje. Vreme čekanja ne zavisi od njega ono zavisi od spremnosti osobe da popuno zaboravi svako prethodno znanje o sopstvenom životu i rezonovanju stvarnosti, bilo čega. Potrebno je da se potpuno prepusti, da veruje. Tada se završava sve ili sve počinje. U zavisnosti od toga kome više veruješ. Ili si manipulator ili si žrtva manipulacije.
Нема коментара:
Постави коментар