Žena samopouzdanju odgovara: “ Bolje da prestane da radi to što radi. Ume on to mnogo bolje, nekada je umeo da ne napravi ni jednu grešku. Može bežati od mene to je isto kao i da beži od sebe jer On je moj kao što je svoj, Želeo me ili ne On je moj kao što sam ja njegova ON JE MOJ!!!!... Sada... Zauvek... sa bilo kim ili sam... On je moj.
Samopouzdanje spusti glavu, protrlja čelo, malo razmisli pa reče: “ Ponizno pred tobom stojim, gledam te i divim ti se. Jer ti kada voliš ne odustaješ, jaka si i sigurna. Prevazišla si i mene i sva životna pravila... Prevazilaziš i njega jer ne tražiš potvrdu ljubavi, ti je osećaš, ne pitaš, ne tražiš, samo stojiš uzdignute glave i čekaš... a čekaćeš ti sve ono za šta veruješ da je potrebno čekati....”
Ženi se pozna mali smešak na ivici usana, zatim se začu udah kao da čitav život udiše, nimalo važno a opet sigurno odgovara: “Ljubav je da je ne spoznaš, da je ne razumeš, ljubav je da ne pitaš, ljubav je kada ti ništa nije jasno a opet se dešava nešto što te vuče i razvlači , pecka u stomaku , kada te pritiska, kada beskrajno čekaš i čekajući zaspiš, kada si ljut na sebe što se tako osećaš, ljubav je da ništa ne znaš I tek tada znaš da je to ljubav. Kada pravila ne postoje, nisu važna, nema ih... Ljubav je sve ono što se ne može opisati i ograničiti rečima, sve ono što nije strast, potreba niti želja... ljubav je više od toga i sve to skupa ili bez toga. Ona je uvek čudna, ona je uvek drugo, nikada nije ono što želiš da bude jer da jeste bila bi želja a ne ljubav. Ne mogu ti reći šta je ona ja nisam ljubav ja sam osećaj. Ono što osećam nije ono što želim. Ono što želim ne umem da osećam. Kada na trenutak postaneš duhovno-jedno sa nekim to ne prestaje, ni kada odeš ni kada ode. Osećaj pripadnosti ti struji telom i nisi siguran da je tvoj dodir zaista tvoj i nisi siguran ko si ni šta si, nisi siguran da si to zaista ti. Više ne znaš ko si bio pre tog susreta, ko si sada i ko ćeš biti... Da li si umro ili si se ponovo rodio ili možda nikada do tada nisi ni živeo, možda si sanjao, ili se probudio. Ništa ne znaš i u neznanju svom težiš ka tome da dokučiš, da okusiš, dodirneš, osetiš vrhom jezika... i što si mu bliže to ti je dalje jer ako ga dotakneš ono prestaje da postoji...
Postoje neki sitni znaci koje samo ti vidiš i osetiš, dovoljan je jedan zvuk ili slovo nekoliko tačaka ili broj i tačno znaš... iako ćutiš dugo sa nekim ti znaš šta ti govori, ne moraš ga ni videti ni pozvati ni pisati... znaš da ON JE TVOJ GDE GOD DA JE. Jer ako si u nečijim mislima i kada nisi tu ... zapravo si tu... ko god bio na t(v)om mestu.”
Samopouzdanje uze svesku i poče da piše. Razmišljalo je o tome kako je znanje vrlo slično ljubavi i shvatilo je da u stvari znaš samo oda kada ništa ne znaš i samo onda kada si spreman da učiš ali da nikada nisi dovoljno siguran da si naučio... e tada stvarno znaš!!!
Žena raširenih ruku okrenu glavu ka nebu željno iščekujući kišu. Kao da je osetila trenutak kada će pasti. Prepustila se osećajima. Svaka kap je mamila novi osmeh na njenom licu. Jer kiša je tako prirodna zašto bi bežala od nje... možda je nečemu i nauči.
Нема коментара:
Постави коментар