Uzmimo neko udaljeno mesto, možda vrh planine i posmatrajmo ga zajedno. Tamo, daleko, još dalje vidimo čovekačoveka inteligentnog i senzitivog duha. Možda se on jednom duboko zagledao u užas sopstvene egzistencije. Njegov strah je bio sirov i užasan do dana kada je shvatio da žudnja ublažava strah. Otuda je primio žudnju u svoj duh a brutalna žudnja uskoro je izgurala sve ostale misli.
A žudnja ne misli ona čezne, ona se usredsredjuje. Sećanja na to da je nekada mislio velike misli sve više su bledela i uskoro iščezla. I strahovi su nestali. Ostala mu je samo izjedajućastrepnja, da je nešto pogrešno. Zbunjen, tragao je za izborom strepnje u smeću svoga duha. I takvog ga nalazimo danas, kako pretura po djubrištu kao da se tu nalazi odgovor. Čak traži od mene da preturam sa njim.
- Zar ne vidiš, problem nije u tome što se osećaš nelagodno? Kakav značaj pa ima pritisak ili napetost u grudima? Ko je ikada osećao smirenost? Loše spavaš? Ko ti je ikada obećao da ćeš dobro spavati? Ne, problem nije nelagodnost, problem je što nelagodnost osećaš zbog pogrešne stvari.
Mi smo u čudnoj borbi. Da vidimo ko će kome više pomoći. Uznemirava me ovo nadmetanje plašim se da će ono potvrditi tvoj besmisleni model društvenih odnosa preko “moći”.
Pokušavam da ga naučim da se oni koji vole istinu ne plaše uzburkane ili prljave vode. Ono čega se mi plašimo je plitka voda.
Dovoljno sam jaka da mu dopustim tu malu pobedu.
Нема коментара:
Постави коментар