Zamisli Nebo ili pustinju ili bilo koje ogromno prostranstvo. Ne vidiš im granice iako znaš da sve što počinje nekada i negde se završava. Da li zbog te činjenice da se negde završava njega čini manje prostranim? Da li činjenica da se sve jednom, nekada mora završiti znači da zbog toga ne treba težiti ka bilo čemu? Zašto onda hodamo, dišemo, gledamo, osećamo? Zašto ako je činjenica da jednom nećemo moći? Činjenice su tu da bi postvaile granice onome što ih nema ili ih ima a nisu vidljive golim okom, ne mogu se dodirnuti, okusiti, disati. Lako je ograničiti bilo čije postojanje, bilo kakvo postojanje... teško je živeti. Teško je voleti i osećati, teško je biti dobar. Zlo je dostupnje i primamljivije. Zove te i mami, budi strast u tebi i želju, ukorenjeno je u nama. Živi tamo negde duboko. I kao vulkan je, mirno spava dok ne proradi. Tada i postavlja granice u svakom čoveku. U umu, razmišljanju, osećajima i dobroti jer nema potencijala da shvati, jer ne sme dozvoliti širini da postoji. Jednom pukneš i baš tada budeš zao i kažeš sve ono što se dugo skupljalo. A da li je to istina? Da li je to tačno? Ne znam, samo znam da si dozvolio besu da priča umesto tebe. Svrbi te, goriš unutra i reči same otvaraju usta i izlaze iz njih, ne sapliću se po jeziku, ne smetaju im zubi, izlaze žustro i ponosno i nema nazad, ne ostaju u vazduhu nego se urežu tamo negde u nekom prostranstvu. A šta će nam to? Čemu služi? Zar nismo mogli svakog dana pustiti iz sebe sve ono što nam ne odgovara? Da li smo mogli trezveno i apsolutno slobodno da kažemo da nam nešto smeta, da nešto nećemo, ne želimo. Mogli smo. Da li smo smeli? To ne znam. Ali čim je proradio vulkan mi smo dozvolili nečemu da upravlja nama, dozvolili smo da lavinom pečemo, uništavamo i povređujemo a razlog je naša eksplozija. I to je opravdanje. I ništa nije bitno i ništa nije važno. Uništili smo sve ili ćemo uništiti onda kada postavimo granice. Jer više neće biti nedokučivo biće ograničeno.
Нема коментара:
Постави коментар