Na usnama med. Sladak, lepljiv, gust. Treba malo ostati u ustima pre nego ga progutaš. Lagano ga otopiš pa ga zajedno sa pljuvačkom pustiš niz grlo. Tada njegov ukus ostaje duže. Tada ukus osećaš svuda, dodirnuo je citavu unutrašnjost. Osećaš ga na nepcima, na jeziku na usnama. Kada kreneš da ih dotakneš jezikom zbog vlažnosti, zbog suvoće... Ako ga odmah progutaš pašće kao teg na želudac a lepljiva će ti ostati samo usta, ukus se menja, ne osećaš blago peckanje jezika, ne osećaš potrebu za tečnošću. Znaš da si nešto kušao a ukus je već izbledeo. I nisi zadovoljan. Kada je nešto slatko i lepljivo kao med ne verujemo mu. Zato što ne znamo na pravi način da ga koristima. Samo progutamo i okrenemo se. Nemoguće je uživati u bilo čemu što je lepo. Jer se sigurno nešto krije iza toga. Sve je kratkotrajno, brzo ili ne vredi. Reči se troše kao parče suvog hleba, nekada se zaglave u grlu pa ispadnu u sasvim drugom obliku sa potpuno novim značenjem, nemaju veze sa svojom prvobitnom formom. Zašto? Zašto ne verujemo sebi? Rečima? Onome što nam govore?! Medu, hlebu? Ko smo mi? Poverovali bi smo ljutoj paprici odmah. Oljutila nas je i to je kraj. Pa grlo i jezik polivamo vodom da se ohladimo. A ona je oljutila samo vrh jezika. Ali se vatra oseća na drugim mestima. I opet grešimo. Toliko nemamo pojma. Treba nam mleko, treba nam sir, jogurt... da ugasimo vatru u ustima, u grlu, na vrhu jezika... I zato što ne znamo osnovne stvari, yato sto ne znamo šta vredi, zato sto ne verujemo, zato što ne zamo da osećamo... zato nam je tako, zato i treba da nam bude tako. A za sve ostalo tu je MasterCard.
Нема коментара:
Постави коментар