Dandelion...

Kao maslacak i dah koji ga oduva. Duboko iz mene je izasao i sasvim nežno pomogao cvetu da se razleti. Nekolicina padobranaca je poletela ka nebu, zadržavajući se u vazduhu na tren a zatim se lagano spuštala na tlo. Tek tek neki se razlikovao od ostalih, ostajao je u vazduhu nešto duže, vrteći se oko svoje ose produžavao let. Ličio je na balerinu, na drvo, na leptira, na lepršav let, slobodu i sreću. Bilo je divno posmatrati ga. Vetar je upravljao njime, određivao njegov put. Ali on nimalo nije bio bitan naspram umetnosti ovog plesa. Lako je bit vetar, i ja sam to pokušala da budem u trenutku u kome sam želela da pomognem cvetu da se razleti. Nije bilo ni malo teško ali šta sam postigla time? Pomogla sam mu da umre? Svaki cvet je lep na svoj način dok mu je dozvoljeno da raste, dok se greje suncem i kupa kišom. Mami te, izaziva svojom lepotom i mirisom i želiš ga imati. Misliš da ti pripada zato što si začaran njegovom lepotom. Ko si ti da ga ubereš? Ko ti daje za pravo da ga iz bašte prebaciš u posudu sa vodom? Zašto to radiš? Zato što te grize savest? ... pa mu produžavaš život par sati stavljajući ga u vodu na sredini stola. Da bi tvoj sto bio lep? Da bi tvoja kuća mirisala lepše? Sebično je to, to nije ljubav ni prijateljstvo.Više mu se ne diviš kao pre, ne zalivaš ga, ne čuvaš ga ne razgovaraš više sa njim... Pretvorio si ga u beživotnu stvar. Zašto??? Da bi ti bio srećan jer imaš cvet na stolu, u rukama, u svom kraljevstvu? Ili misliš da je to najbolje za njega? Možda... Da bi on bio srećan? Ili se vadiš na njegovu sudbinu i govoriš kako svako ima ulogu u nečijem životu i da se tamo pojavljuje sa razlogom. Da bi poklonio nekome životnu lekciju? Sigurno ti je život kao bajka u kojoj njeni junaci žive srećno do kraja života. Ne. Kažeš ne? Pa... kako onda možeš Ti nekome davadi životnu lekciju. Na osnovu čega? Na osnovu iskustava o ubranom cveću o statistici vrsta cveća koje je najduže živelo u posudi sa vodom. Znaš svaka pa i ta priča o cvetu i tebi ima dve strane. Ti nikada ne možeš videti drugu stranu. Žao mi je ali tako je. Osim što će se osušiti i umreti bez zemlje mislim da cvet nije naučio ni jednu lekciju. Možda je u nekom momentu pomislio da je naivan zato što je dozvolio da bude ubran. Ali... da li se to moglo sprečiti? Kako, na koji način bi cvet mogao bilo kome zabraniti da ga ubere? Oh, ta lekcija mi je potrebna, do tog znanja nisam stigla, o tome želim da razmišljam a ne o poslovicama i izmišljenim pričama o ceni koju svako mora platiti za svako dobro ili loše delo... Iste se priče vrte u krug, stalno, isti ljudi, ista lica i razmišljanja. Potrebno je nešto novo i drugačije ili nešto staro i drugačije. Sa strancima se mnogo lakše komunicira nego sa ljudima koje poznajemo i potrebno nam je to objektivno mišljenje. Uvek. Ili mišljenje određene osobe koju poznajemo a sa kojom smo iz nekog razloga prestali da komuniciramo. Ali nam je potrebno baš to mišljenje baš to razumevanje i baš taj sud. Objektivno mišljenje osobe koju poznajemo. I šta tad radimo? Nije ni malo teško. Malo razmislimo i TAP! Muć, muć, muć... mućnemo glavom i setimo se svih stvari koje bi privukle njenu pažnju. Budemo kreativni i zagonetni ali i lukavi. Ne želimo da upropastimo sve, ne želimo da budemo otkriveni, samo želimo da začačkamo da polomimo dršku cveta ne i da ga uberemo. Da nas cvet moli za pomoć, da uporno čeka da bude zbrinut. A mi ga pustimo tako oklembešenog da pati, proveravamo njegovu snagu, negovu izdržljivost i veru u sebe. Učimo ga životu na način koji mi mislimo da je najbolji za njega. Jer mi mu želimo sreću. Mi smo ti koji mu želimo sreću i koji očajno želimo da nas sasluša da razgovara sa nama, da nas savetuje, inspiriše, čini superiornim naspram njega, da nam pomuti misli svojom savršenošću. I nije bitno šta on želi, on je nemoćan. On je tu da miriše i da se ističe svojom boljom i mirisom. A sve to radimo samo zato što nam nije stalo, samo zato što smo srećni, samo zato što nam ne pada na pamet da mu kažemo koliko nam znači. Ćutimo kao zaliveni. I onda nastavljamo, približavamo se i dajemo mu kap po kap vode, da bi shvatio koliko zavisi od nas i od naše dobre volje, naše dobrote i našeg interesa. Nama on treba. Nama mišljenje te osobe treba a ne želimo da ona to zna. I onda okrećemo potpuno priču i pokušavamo da je razuverimo dajemo argumente, pravdamo se i napadamo. Od straha. Od straha da budemo otkriveni jer smo suviše ponosni. Suviše ponosni da to tražimo. Da mi zdravi i pravi, srećni i veseli, potpuno slobodni i nezavisni tražimo mišljenje jednog slomljenog cveta. Jer ako budemo otkriveni bićemo samo još jedna u nizu osoba koja radi stvari iz interesa sakrivajući se iza živog pseudonima.