Kajanje...

Ako učiniš pokajaćeš se ako ne učiniš isto ćeš se pokajati... 
Izaberimo na primer da smo učinili svesno, bez ičije prisile. Dobrovoljno svesno. Zbog radoznalosti, zbog želje... ali svakako zbog nas. Nekoga smo povredili tim činjenjem. Taj neko ne zna da smo ga povredili ali mi to znamo. I kajemo se. To kajanje živi i postoji samo u nama. Desilo se, nema nazad, učinjeno je, to vreme je prošlo i završilo se. Tada smo trebali razmišljati, sad je kasno. Iako se realno ne možemo vratiti u tu prošlost, ako realno ne možemo vratiti taj trenutak zašto ga prizivamo sećanjem? Zašto se kajemo? Da bi nam bilo lakše? Taj osećaj krivice nas stvara preosetljivim, čak i blagi dodir nadražene kože boli a šta je sa nadraženom dušom? Svaka reč, svako slovo je upereno ka njoj iako ne mora da ima nikakvog smisla. Trenutak u kome se kajemo doživljavamo kao nešto dobro, pravdamo sebe zbog osećaja koji je probudjen. Mi se ipak kajemo, znači nismo loši ljudi. Loši ljudi se ne kaju. Po kom standardu? Po čijim pravilima? To je samo izgovor. Dajemo sebi vrednosti koje nemamo da bi izbegli pravo suočavanje sa sobom, uzdižemo sebe kajanjem i na taj način opravdavamo loš postupak. Želimo da dodjemo do istine. Da uradimo nešto pravično i imamo strašnu potrebu da to podelimo sa subjektom cele priče. Da ispričamo šta smo uradili, koliko smo pogrešili, kako se kajemo. Kome? Nekome ko ni ne sluti da se bilo šta dogodilo? Zašto? Zato da bi nama bilo lakše... Kajanjem i priznanjem ne donosimo nikome sreću. Stvarno kajanje znači ne ponoviti taj loš trenutak nikada više. Ne ponoviti, a ne reći žao mi je što se to dogodilo. Da je stvarno tako on se ne bi ni dogodio. Dok se dešavalo nikome nije bilo žao. Priznanjem samo stvaramo problem. Problem koji je za nas samim kajanjem prevazidjen, nepostojeći. Koji ne postoji više, prošao je, završio se. Ukoliko ga pretočimo u priznanje to radimo zbog sebe ne zbog drugih. I tu se vidi sva naša sebičnost. Povredjujemo druge zbog kajanja. Povredjujemo druge samo da bi nama bilo lakše jer nas grize, jer nas opterećuje, nešto što je prošlo i završilo se, nešto čemu nema nazad. Zar vam to ne deluje kao najveća izdaja? Priznati nekome nešto da bi skinuli teret sa sebe a povredili nekog drugog.